Категорија: V

Vulović Svetislav, književnik, rodio se 29 novembru 1847 u Ivanjice, gde mu je otac bio učitelj. Školovao se je u Beogradu, gde je svršio prava, i ušao u sudsku službu 1868.

Od godine 1870—1881 bio je profesor u beogradskoj gimnaziji. Posle je profesorovao u Velikoj Školi do smrti koja ga, posle duge i teške bolesti, snađe u Beogradu 2 maja 1898.

Vulović je jedan od prvih Akademika koje biše imenovan 1987. A i u književnosti on se javio vrlo rano. Prvi njegovi radovi izlazili su u Vili i u Zori. Kritiku je napisao na Dragaševićevu geografiju za gimnazije, i na Milovukovu stilistiku.

U red kritika ide čitav niz njegovih pozorišnih ocena, koje su i zasebno izišle pod imenom Iz pozorišta.

Iza toga je svojski pisao o Đuri Jakšiću, pa o P. P. Njegošu i o Simi Milutinoviću.

Sastavio je dve čitanke za gimnazije.

Posle je pisao više manjih rasprava, koje su izlazile u Otadžbini, u Godišnjici, i u Preodnici.

A najveći mu je rad Branko Radičević u 13. i 14. Glasu Akademije.

Na ovom je spisu već opazio da mu se zdravlje kvari, i nikad ga posle nije mogao povratiti. Činio je mnogo štošta da se oporavi, naročito se mnogo i, možda, premnogo kupao u hladnoj vodi pa — sve uzalud!

Vulović je bio srednjega rasta a snage pravilno razvijene. Lice mu je bilo belo, simetrično, kosa crna, i rano je prosedela, a brkovi tanki i uviljašeni.

Odevao se ukusno, a nosio se čisto i uredno.

Rukopis mu je bio sitan, ali pravilan, lep, gotovo kaligrafski; a stil kratak, jasan, silan, ubedljiv!

Glas je imao tanak, a govor u običnih prilikama isprekidan: s katedre pak govorio je tečno, lako i glatko…

Pamtilju je imao jaku.

Preminuo je kao što je rečeno u Beogradu 2 maja 1898.

Vulićević Vujica rodio se u selu Azanji, u nahiji smederevskoj, godine 1773.

Vujica je postao vojvoda posle smrti brata svoga Đuše Vulićevića.

Po što je Đuša Vulićević poginuo u Smederevu i, tim slučajem, smederevska nahija ostala bez vojvode, Karađorđe dođe u selo Azanju, gde su ga sačekali kmetovi, i bimbaše smederevske nahije. On im, tada, rekne: da izberu koga od porodice pokojnog Đuše za vojvodu.

Rekavši to, Vožd ode u Kolare na konak.

Drugi dan, u Kolare dođe sva smederevska nahija, i dovede Vujicu, rođena brata Đušina, koji, ma da je već u godinama, ne bejaše ni malo viđen za vojvodu: beše nešto crn, mršav, negledav.

— Koekude, reče Karađorđe: — zar toga hoćete za vojvodu?

— Njega hoćemo, Gospodaru! odgovoriše Smederevci.

— Ali, ljudi, ne će moći on ništa učiniti: ovo je nahija, pa je ovo vojska?

— Boljega nema, Gospodaru!

— E pa iziđite, te se opet dogovorite, pa mi posle dođite!

Oni iziđoše u jednu livadu; malo se razgovaraše, pa eto ih opet Karađorđu.

— E, koekude, šta učiniste?

— Mi hoćemo njega, Gospodaru!

— Pa lepo; kad ga hoćete vi, hoću ga i ja!

Eto tako je Vujica postao smederevski vojvoda.

Posle toga, sve do godine 1813, Vujica je svakad ono jedan između najboljih srpskih vojvoda, i između najpametnijih i najpravednijih upravnika.

On je Smederevce vodio na Timok, na Drinu, na Deligrad, i gde je god bila najveća nevolja, pa je svuda hvaljen kao hrabar borac, i kao darovit vojvoda.

Nesreća koja je 1813 grunula na Srbiju, Vujicu je zatekla na Deligradu, i čak se priča da se je on onamo držao čitavih pet nedelja, i posle zauzeća Beograda!

Iza toga, prešao je i on preko Dunava, bio je u Besarabiji kod Karađorđa, pa se odmah vratio u Srbiju.

Godine 1815, u novom ustanku, Vujica je bio jedan između prvih pokretača, i revno je pomagao sve namere Knezu Milošu.

Marašli-Ali-Paša, došavši s vojskom u Ćupriju, poruči Srbima, koji su imali šanac na Belici, da polože oružje, i da ga predadu Turcima!

Tada je, među srpskim vođima na Belici, bio i Vujica, koji, čuvši šta zahteva vezir, izvadi iza pojasa svoje pištolje i, pružajući ih Marašlinu poslaniku, rekne:

— Eto mojih pištolja! Sutra ću ja doći čestitom veziru, pa neka me ubije tim istim mojim pištoljima, ali narod oružja ne da!

Na to je, posle, Marašlija rekao:

— More budite vi Sultanu pokorni pa, ako hoćete, nosite i topove za pojasom!

U Manastiru Jošanici, 12 avgusta 1815, Vujica je sastavio „Ištancije“ koje su poslane u Carigrad, i u kojima se pobrajaju zla i nasilja što su činili Turci od 1813—1815.

Ovaj je dokumenat veoma zanimljiv i poučan za osvetljenje ondašnjega stanja u Srbiji¹.

Docnije, 27 septembra 1815, Vujica je, zajedno s Knezom Milošem, potpisao pismo za Carigrad Arhimandritu Melentiju Nikšiću, gde mole Patrijarha da Melentija zavladiči na udovu šabačku jeparhiju.

U proleće, godine 1816, Vujica je, s Jovanom Obrenovićem, bratom Miloševim, slan u Carigrad da traže od Porte Srbiji ona prava koja su pomenuta u Bukureškom ugovoru od 1812 godine.

Povrativši se iz Carigrada, Vujica je upravljao smederevskom nahijom, i zvao se knez nahijski.

Godine 1817, noću, između 12 i 13 jula, u lugu sela Radovanja, Vujica je izvršio jedno grozno delo koje Srbin, ma kojoj stranci pripadao, ne može pomenuti a da ne zažali na tešku sudbinu, i koje je već dosad dalo krvavih strana srpskoj istoriji — Vujica je, na spavanju, ubio Karađorđa!

Docnije, na mestu² toga ubistva, načinio je crkvu, i nazvao je Pokajnica.

Telo Karađorđevo preneseno je, posle nekog vremena, u Topolu, i sahranjeno u crkvi koju je sam za života načinio.

O Mitrovu dne, 1820 godine, Knez Miloš je poslao u Carigrad petu, najveću brojem, deputaciju koja je tražila da se Srbiji prošire prava, prema ugovoru Bukureškom od 1812 godine. U toj deputaciji bio je Vujica Vulićević, knez nahije smederevske.

Tek što je ta deputacija, prispevši u Carigrad, otpočela svoj posao, bukne grčki ustanak 1821, te Porta ne samo ostavi na stranu razgovor o zahtevima Srbije, nego još srpske deputate stavi pod pritvor, božem, da ih skloni od razjarene muslomanske svetine!

U ovom pritvoru srpski poslanici ostali su nekoliko godina, Arhimandrit Samuilo je u tom pritvoru i umro, Dimitrije Đorđević se je teško razboleo, a Vujica Vulićević, kao već star čovek, naučio je čitati i pisati!

Dok se je Vujica bavio u Carigradu, u toj deputaciji, nahijom smederevskom upravljao je, mesto njega, sin njegov Petar Vulićević.

Protiv uprave ovoga Petra Vulićevića digla se, 1825 godine, ona čuvena Đakova Buna, koja je stala mnogo žrtava, ali koja je i red, u smederevskoj nahiji bivši, sav izmenila dokle se je knez Vujica vratio kući.

Poslednje godine svoga života Vujica je proveo u svom selu, u mestu Grcu³, bez ikakve vlasti, ostavljen od svega svoga roda, u velikoj oskudici. U selu njegovu se priča da mu je Knez Miloš iskao natrag nekako pismo, koje mu je nekad šire pisao, a Vujica ga nije hteo dati, te da je omraza među njima s toga nastala. Koliko je u tom istine, još se ne može da odredi. Vreme će, zar, i to osvetliti.

Vujica je u Grcu umro 11 marta 1828 (priča se u okolini da ga je otrovao njegov pobratim, Gitarić iz Selevca), a ukopan je kraj crkve u selu Kusatku. Na oltarnom zidu te crkve ima ovaj zapis:

„Zde počivajet rab božji Vujica Vulićević iz Azanje, nahije smederevske, bivši vojvoda, i potom knez, i deputirac naroda srpskog pri Porti Otomanskoj; vjerno posluživši svojemu otečestvu, požive 55 ljeta“.

---

1. Građa za Istoriju Kraljevine Srbije 2, 106—109. ↩︎
2. Crkva nije baš na samom mestu gde je krv pala, nego malko dalje, gde je bilo zgodnije za bogomolju. ↩︎
3. Mesto se zove Grčac, a loc. je Grcu. ↩︎

Vulićević Đuša, vojvoda smederevski, rodio se u selu Azanji, u nahiji smederevskoj.

I pre ustanka od 1804, Đuša je bio na glasu i kao čovek pametan i hrabar, i kao rodoljub, koji je mario za narodne stvari.

Karađorđe, razbivši na Drlupi Aganliju, i nateravši ga da se vrati u Beograd, pohitao je u nahiju smederevsku, da i nju odmeće. U selu Selevcu zastao je na okupu dosta ljudi, koji su već bili ustali, i za vođa svoga izabrali Đušu Vulićevića iz Azanje.

Ovde se Đuša prvi put javio kao starešina među Smederevcima. Od toga doba vodio ih je u bojeve, dok nije i sam poginuo, kao što će se niže kazati.

Godine 1804, Srbi opsednu Smederevo, i počnu ga tući. Smederevski Turci izađu na Borak, kod Severagine Češme, pred Karađorđa, i onde s njim ugovore: da ih ostavi na miru, a oni se obreku da se ni u što ne mešaju. Da ne bi bilo sukoba između Srba i Turaka, učini se ovaka deoba: Turci zadrže grad, i deo predgrađa do potoka gde su danas Rašićevi dućani. Na tom potoku bio je most. Od mosta onamo ka gradu bilo je tursko, a od mosta ovamo — srpsko. Na mostu je stajala straža, koja nije puštala, bez posla, nikoga onamo na tursku stranu.

Smederevski vojvoda, Đuša Vulićević, u veče 28 jula 1805, usedne na konja i, s Obradicom Malim, Miladinom iz Lipa, i Ivanom iz Azanje, pođe na most, da pređe onamo ka gradu, na tursku stranu. Straža mu vikne da stane, a kad on ne posluša, stražari opale puške, te Đušu, Obradicu, i Miladina ubiju na mesto, a Ivana teško rane.

Ovaj događaj uzbuni celo Smederevo: ljudi se, u strahu, sa ženama i decom razbegnu jedni u Vučak, drugi u Šugavi Lug, koji je bio kod današnjeg Šalinca. Turci opet, iznajpre pobegnu u grad, a docnije, videći da su Srbi ostavili varoš, iziđu iz grada, zađu po kućama te pištoljima isprovaljuju burad s pićem, gde su god našli vina ili rakije, i oplene što su god mogli dočepati.

Vuk piše da je Đuša pao sa svoje lakomislenosti; ali drugi suvremenici, koji su bili bliže događaju, vele da je Afis-Paša iz Niša, krčeći sebi put za Beograd, podgovarao Smederevce Turke da Đušu na prevari ubiju, te da tako Srbe oslabe.

O Maloj Gospođi 1805, stigne Karađorđe s vojskom da kaštiguje Turke Smederevce za Đušinu smrt. Tom prilikom, on je uzeo Vujicu, brata Đušina, za vojvodu na bratnjevo mesto.

Srbi su se najpre ustavili na brdu koje se zove Redut, i odande su počeli pucati iz topa na grad. Videći da meci ne doturuju do grada, Karađorđe spusti top niže, na mesto gde je sad smederevska crkva, i odande stane pucati na grad. Vreme je bilo hladno, i padala je studena kiša. Kumbarom, koja je pucala na grad, upravljao je nekakav Švaba begunac. Kako pričaju, Švaba, je drktao od zime, a kumbara je pucala ovda onda, i đulad su letela kud koje. Srbi počnu sumnjati da Švaba nije potkupljen da tako u vetar puca.

Švaba, gladan, pripeče uz vatru ćevap, da što ruča. Na jedan mah dođe Karađorđe, ščepa onaj švabin ražanj s ćevapom, pa ga obode Švabi u kotalac, rekavši:

— Koekude, po duši te tvojoj, pogodi onde (pokazujući rukom na grad) kao što treba, pa ćeš dobiti i ćevapa i para, koliko god hoćeš!

Posle toga, Švaba izbaci nekoliko metaka, i odmah se iz grada zada dim i plamen od zapaljenih kuća!

— E, koekude, tako te hoću! reče Karađorđe, i pruži Švabi pregrš dukata¹.

Pri svem tom, grad se je predao tek prve pole novembra 1805. Anta Protić, Smederevac rodom, piše da je predaja bila na Sv. Aranđela (8 novembra) 1805, a drugi opet vele da se predaja izvršila 14 novembra te godine…

Smederevski dizdar zvao se Muharem Guša, i bio je rodom Bošnjak. On je predao Srbima ključeve od grada, i otišao niz Dunav k Vidinu.

Ne znam samo da li je i on, kao drug njegov, dizdar fetislamski, u sličnoj prilici, poljubio prag gradskih vrata i, pružajući gradske ključeve, rekao:

— Alal-olsum sana!

Eto to je došla osveta za smrt prvoga smederevskoga vojvode Đuše Vulićevića.

Mrtvo telo Đušino Srbi su metnuli na konja i odneli ga te sahranili kod crkve u selu Krnjevu. Na njegovoj ploči nema nikakva zapisa…

---

1. Kneževina Srbija. str. 140. ↩︎

Vukosavljević Jevrem, kapetan, rodio se u selu Blaznavi 1846.

Svršio je osnovnu školu u mestu svoga rođenja. Posle je bio na terziskom zanatu u Beogradu.

Godine 1862 za vreme bombardanja Beograda stupio je u vojsku.

Godine 1865, kao bolničarski narednik, otišao je u Rusiju; i onamo je svršio junkersku školu i postao oficir.

Godine 1876, kad se Srbija zaratila s Turskom, Jevrem se je vratio iz Rusije, stupio u našu vojsku kao kapetan druge klase, i poslan bio na Javor, u užičku brigadu druge klase. Pod njim je bio ariljski bataljon.

S ovim bataljonom Vukosavljević je bio u više bojeva s Turcima, i svuda se odlikovao hrabrošću pred neprijateljem, i očinskim staranjem o svojim vojnicima.

Za hrabro držanje u prvim sukobima dobio je srebrnu medalju za hrabrost.

On se sjajno pokazao u bici na Čemernici 23 avgusta u ponedeljak, kada je na našu vojsku napadao Mehmed-Ali-Paša s Arnautima i Misircima. S naše strane tu je komandovao nezaboravljeni Mihailo Ilić. Vukosavljević je s Ariljcima bio desno od šanca na Čemernici u polju koje je ovde onde bilo šumom obraslo, i odbijao je silne napade Misiraca. Tu ga pogodi neprijateljsko zrno, i on padne. Njegovi hrabri Ariljci iznesu ga plačući na puškama do na Katiće, pa tu ispusti svoju junačku dušu.

On je sahranjen u čačanskom groblju, ostavivši posle sebe mladu udovicu Ruskinju.

Neka je mir njegovom junačkom prahu! A slava njegovom svetlom imenu!

Vukomanović Petar rodio se u selu Sabanti, u Levču.

Još za Turaka, bio je oborknez vilajetski, a neki su ga zvali i: Petar-beg!

Kad je buknuo ustanak u Šumadiji, 1804, Vukomanović je odmah pristao uz ustanike, i komandovao je Gornjim Levčem. Nije dugo upravljao tom junačkom knežinom, jer se naskoro pominje da je poginuo¹.

---

1. U Sabanti se priča da je udaren na kolac na Kalemegdanu, posle 1813; ali je to teško verovati. ↩︎

Vukomanović Jovan rodio se u selu Srezojevcima, u nahiji rudničkoj, godine 1792.

Ovaj Jovan Vukomanović bio je Kneginji Ljubici, ženi Kneza Miloša, rođeni brat po ocu i po majci, a ostali Vukomanovići braća su joj samo po ocu, a po materi nisu.

Jovan je, vojujući uza zeta svoga Kneza Miloša, u prvom jurišu na požarevačka turska utvrđenja, poginuo 1815, pa je odonuda prenesen i sahranjen kod crkve u manastiru Drači.

Sestra njegova, Kneginja Ljubica, stavila je bratu na grob beleg s ovim zapisom:

„Ovde počivaju kosti Jovana Vukomanovića, iz sela Srezojevaca, nahije rudničke, koji, boreći se, sa svojim zetom, Knezom srpskim Gospodarom Milošem Obrenovićem, kod Požarevca, protiv Turaka, 1815, pogibe, u 23 godini uzrasta. Sestra njegova, Kneginja Srpska Gospođa Ljubica, postavi mu beleg ovaj 1825, meseca jula, 30 dana.“

Knjeginja je Ljubica pričala da, posle smrti ovoga brata svoga, koga je neobično volela, nije nikad udenula u uši minđuša, niti je se ikad zakitila, onako kako se kitila pre njegove smrti.

U najvećim svečanostima, ona je metala na se samo ono što je već morala kao Kneginja, i na rukama je zadržavala samo jedan jedini prsten.

Toliko je žalila toga jedinoga brata svoga!

Vukomanović Ilija rodio se u Donjoj Sabanti, godine 1755.

Godina 1815 zatekla je Vukomanovića kao levačkoga kneza; ali, čim je stigla poruka od Kneza Miloša, da ustaje na Turke, odmah je on sobom potrčao po svemu Levču, te za taj posao pribrao odabranije i pouzdanije ljude oko sebe, pa je onda, s njima, digao narod, i poveo ga k Jagodini, i u selu Belici načinio šanac i utvrdio se.

Vukomanović je, ovim utvrđenjem, presekao put između Jagodine i Kragujevca, jer u oba ta mesta bilo je dosta Turaka, a osobito u Jagodini.

Turski starešina u Jagodini, Ćerim-Paša, Bošnjak, odvoji hiljadu vojnika, i pošlje ih u pomoć kragujevčanima. Ove Turke vodio je Tahir-Kubur, koji nije hteo ostaviti srpski šančić na Taborištu (Belici), već udari, kao od šale, da to Srba onako gredom pomlati i rastera.

Tahir je išao napred, pa, baš kad je ušao u srpske zasede, okrene se k svojima, i, da ih oslobodi, vikne:

— Kašti đaur, kašti (Pobegli Srbi, pobegli)!

U taj mah srpske puške pripucaju; pod Kuburom padne konj. Boj se zametne žestok; Turci budu razbijeni, i njih 70 živih uhvaćeno.

Vukomanović naredi da se poginulim Turcima poodsecaju glave, da se što pro odnesu i nabiju na kolje Kragujevcu na vidiku, pa onda ovi Srbi koji su Kragujevac bili opseli, pozovu kragujevčane Turke na dogovor, da, tom prilikom, vide kakva im je pomoć došla od Jagodine. I za to da ne ginu, već da se predadu.

Turci se ne htednu predati, nego se još neki Ahmet-Smrdi-Buba ovako oseče na Srbe:

— Što ste se tako, u času, pomamili, jadna i žalosna rajo! Ne znate li da se Turčin dok je živ, i dok mu je oružja, nikome ne klanja, a kamo li svojoj golotinji raji, koju mu je Haktala za junaštvo poklonio? Vi mislite lasno svršiti što ste započeli, a verujte mi da sve to vaše mućenje i bunjenje Turčin još i ne čuje, nego mirno spava na oba uha, a kad se prene, kao arslan (lav), pa vas samo jednom udari, mučno ćete se moći i prebrojiti koliko će vas izmaći od turske sablje. Tu skoro vas je Hadži-Prodan podigao svakoga po jednu ped od zemlje, a Miloš će i po četiri. Ta ove će mrtve glave turske s kočeva ovih pođipati i oživeti, da vam krv ispiju, kao što ste vi njihovu, eto, juče ispili!

Ovako je Smrdi-Buba govorio, a nije ovako mislio: mislio je da beži, i ovo je govorio da zakloni pravu nameru. I odista Turci noću pobegnu, uzevši za kalauze Srbe, koje su dotle držali u zatvoru. Turci su bežali k Jagodini. Na Belici ih sretnu Srbi Levčani, te ih razbiju, mnoge pobiju, mnoge zarobe, i među ovima i onoga juče besnoga Ahmeta Smrdi-Bubu.

Srbi svoje zarobljenike obezoružaju, pa ih sve predadu Jagodinskim Turcima u razmenu za Srbe, koji su bili pali Turcima u ropstvo.

Svim ovih poslom upravljao je Ilija Vukomanović.

Kad se rat svršio, on je ostao u Levču građanski starešina.

Pošto se mir uglavi s Marašlijom, vrati se muselim turski u Kragujevac, a i u Jagodini su sedeli Turci. Vukomanović je sada lepo živeo s ovim Turcima.

Više puta je muselim kragujevački izlazio u Sabantu, atu bi došao i onaj iz Jagodine, pa bi se „kod pobratima Ilije“ sastajali i veselili.

Knez Miloš to nije milovao. On je želeo, kad treba, da se ume lepo živeti s Turcima, ali kad nevolje nije, njihove družbe nije trpeo. Za to uzme vlast od Ilije, i metne Levču za kneza Ilina brata Filipa ( novembra 1829).

Ilija je umro kod svoje kuće, u Donjoj Sabanti, 1825 godine.

Vukomanović Aleksa rodio se u selu Srezojevcima, u okrugu rudničkom, 9 marta 1826.

Učio se u Odesi, gde je svršio gimnaziju, a u Kijevu, u universitetu Sv. Vladimira, izučio je istorisko-filosofske nauke, u kojima je postao kandidat 18 juna 1851.

Vrativši se s nauka u otadžbinu, bude 11 januara 1852 postavljen za profesora „Teorije slovesnosti,“ istorije književnosti opšte, i istorije srpskog naroda, u Beogradskom Liceju.

Godine 1853, januara 4, izabra ga Srpsko Učeno Društvo za, svoga redovnog člana.

U Glasniku 11, Vukomanović je štampao nešto o Knezu Lazaru, i „Letopis carem srpskim.“

Bio je vrlo slaba zdravlja.

Za njim je bila kći Vuka Karadžića, g-đa Mina, koja sada, kao udovica, živi u Beču.

Vukomanović je na skoro pred svoju smrt dobio od Ruskog Cara orden Sv. Stanislava trećeg reda.

Umro je u Beogradu 25 oktobra, 1859.

Vukićević Nikola rodio se u selu Svetliću; tu je odrastao, stekao, i postao trgovac, čuven i uvažen u narodu.

Kad se ono, godine 1814, Hadži-Prodan odmetnu, i poče prikupljati družinu da se na novo bije s Turcima, Nikola Vukićević, čuvši za to, odmah prista rado i veselo, i poče i sam skupljati ratnike i dogovarati se o novom ustanku. Ali, docnije, kad Hadži-Prodanova stvar propade, i kad Ćaja-Paša dođe u Kragujevac, i poče primati na veru koji se god preda, dođe i Nikola, i preda mu se, zajedno s bratom svojim. Lukavi Turčin primi ih oba lepo, oblaska kao kake prijatelje, i ostavi da hodaju s oružjem. Posle 5-6 dana strpa ih u tamnicu, pa onda, s ostalima, u lance, i odvede ih u Beograd.

U Beogradu su oba posečena na kraju godine 1814.

Vukićević I. Ilija, književnik, rodio se je 3 avgusta 1866 u Beogradu.

Osnovnu školu učio je u Beogradu, a gimnaziju u Vranji, Beogradu, i Kragujevcu, kako mu se u koje mesto premeštao otac po službi svojoj. Veliku Školu pak svršio je u Beogradu.

Pisao je pripovetke, većinom iz života seoskog. Služio je kao nastavnik u gimnaziji, a neko vreme proveo je i u Švajcarskoj radi svoga usavršenja. Pred kraj života bio je pao u tešku bolest, od koje je, najposle, i preminuo 4 marta 1899 u Beogradu.

Vukićevića su obično zvali Ika, ime od milošte, a i bio je mladić vrlo simpatičan, darovit i vredan, ali ga crna smrt tako rano ugrabi.

Bog da ga prosti!

(O Iki Vukićeviću ima više u Mostarskoj Zori od 1 aprila 1899, br. 4, str. 151.)