Pomenik

Категорија: V

  • Vukašinović Miloje

    Vukašinović Miloje, prota jagodinski, rodio se u selu Stalaću, u okrugu kruševačkom.

    Gde je učio knjigu, gde li se, i kad, zapopio, kad li je došao u Jagodinu, nije se moglo doznati.

    Prota Miloje javlja se, kao čovek vrlo pametan i uvažen, tek od onda kad je Knez Miloš imao potrebu slati deputacije u Carigrad.

    Ima jedno pismo Kneza Miloša, koje je pisano u Beogradu 3 juna 1817, a upućeno na Mihaila Germana, u Bukureštu. U tom pismu, između ostaloga, Knez kaže: „Prota Miloje do danas još došao nije, niti je knjige doneo. Javite mi kakve su knjige bile, i koliko knjiga ima. Za troškove što pišete, kad prota dođe, izvestiću se koliko je Dobrnjac oko knjiga potrošio.“

    Sva je prilika da je ovde reč o nekim crkvenim knjigama, koje su iz Rusije nabavljene; ali otkud tu Prota Miloje, nisam mogao saznati.

    Godine 1820, oktobra 22, prota Miloje Vukašinović izabran je za člana onoj deputaciji koju je Knez Miloš poslao u Carigrad s punomoćstvom da traži od Porte izvršenje ovih narodnih želja:

    1. Granice Srbiji da se rašire donde, gde su bile za vreme Bukureškog ugovora, 1812;
    2. Da se odredi suma godišnjeg danka, koji će Srbija, tako uvećana, plaćati Porti;
    3. Kneza Miloša Sultan da prizna za naslednoga Kneza Srbije;
    4. Srbi da mogu zidati crkve, škole, manastire, i raditi sve što je dobro za prosvetu; i
    5. Turci van gradova nigde u Srbiji da ne mogu živeti.1

    Vukašinović je, kao i drugovi mu, ostao u Carigradu dugo, i bio je, zajedno s ostalima, u zatvoru, kako je Porta kad naređivala.

    Vrativši se iz Carigrada, Prota Miloje produžio je vršiti svoju protsku i popovsku službu u Jagodini, kao i pre toga.

    Preminuo je u Jagodini 1831 godine2, i ukopan je kod oltara crkve jagodinske.

    Dopuna

    O proti Vukašinoviću vredi pribeležiti i ovo što ide:

    Jednom, dvadesetih godina, vladika Grk, idući iz Carigrada za Srbiju, dođe u Jagodinu, i na Konak padne proti Miloju.

    Ondašnji vladika Grk jahao je hata, pred njim se vodio jedek, na kome o unkašu s jedne strane visi sablja, za znak da je vladika carski beratlija, a s druge strane topuz — da se vidi kako od patrijarka ima vlast suditi popovima i kaluđerima.

    S takom opremom i ovaj vladika dođe u Jagodinu proti Miloju na konak.

    Kad osvane drugi dan vladičin đakon i momci uzmu spremati konje za putovanje u Kragujevac a prota Miloje, videći šta o hoće sa sabljom i s onim topuzom, rekne:

    — Đakone, tu boraniju zavi u terćije, a ta g…a baci u zobnicu da se ne zna što je!

    — Agios! obrne se đakon vladici: — prota ne da obesiti o unkaš sablju i topuz?

    — A zasto to, oce proto? pita vladika Grk.

    — U ovoj zemlji to ne ide, sveti vladiko! odgovori prota.

    — Džanom, ja sam carski covek: to je moje pravo!

    — Ove zemlje car sedi u Kragujevcu; ako ti on dopusti — nosi slobodno, a donde ti skloni ta g…a, da se ne čudi svet koji te vidi u putu!

    I vladika je poslušao.

    1. Građa 1, str. 59. ↩︎
    2. „Ovde počiva proto Miloje Vukašinović, rođen u Stalaću. Srb retki i slavni. Bogu i narodu verno poslužio; caru pet godina jemcem bio za srpstvo, sužnjevavši za isto u bostandžibiše. Doma došav otuda, mirno je poživeo, pak se predstavio licem u subotu Sv. Teodora 1831. Večna mu pamet sad i svakad budi od svakog Srbina“.

      Kad sam pisao pomen prote Miloja Vukašinovića, nisam bio dobio zapis sa groba protina, nego mi je samo javljeno iz Jagodine, da je Vukašinović preminuo 1831; i tako je štampano na strani 68 Pomenika. Docnije mi je poslan ceo grobni zapis s ploče, pa i tu stoji da je umrьo 1831 (Gled. str. 873 i 874 Pomenika).

      Još docnije pročitao sam da je proti Miloju Vukašinoviću 23 februara 1835 određeno 100 talira pensije!!

      Tad je bilo očevidno da su gornje godine pogrešno označene.

      Posle svega toga, otišao sam u Jagodinu i kod oltara stare Jagodinske crkve video protinu nadgrobnu ploču, i uverio se da je na kamenu izrezana bila godina 1837, kao godina protine smrti, ali se onaj kljun od cifre 7 odljusnuo, i ostala sama linija, koja može da izgleda prosto kao 1. To je, dakle, i omelo one koji su ranije zapis čitali i meni s njega prepis slali. ↩︎

  • Vujić Vladimir

    Vujić Vladimir rodio se u varošici Irigu, u Sremu, 8 novembra 1818, od oca Jovana i majke Katarine.

    Osnovnu školu izučio je u mestu svojega rođenja, a gimnaziju i bogosloviju u Karlovcima; prava pak i filosofiju slušao je u Pečuju i u Pešti.

    Po svršetku nauka, Vujić je, godine 1843, na poziv vladike Mutibarića, otišao u Zadar, i onamo je bio profesor pravoslavne bogoslovije, do 1846 godine.

    Te godine navali na njega vladika Mutibarić, da se zakaluđeri, te Vujić, ne hoteći primiti toga čina, ostavi profesuru i Zadar, pa dođe u Srbiju. Vujićev je đak srpski pesnik Jovo Sundečić.

    U Beogradu, položivši profesorski ispit pred ondašnjih „Odborom Prosveštenija“, Vujić bude postavljen za profesora u šabačkoj polugimnaziji.

    Godine 1848, na poziv šabačkog vladike Janićija Neškovića, a s odobrenjem ministra prosvete, Vujić ostavi profesorstvo, i ode vladici za sekretara.

    Godine 1853 postavljen je za profesora u velikoj gimnaziji u Beogradu za srpski i slovenski jezik.

    Godine 1855 izabran je za člana Srpskom Učenom Društvu.

    Godine 1864, pošto je preuređena Beogradska Bogoslovija, premešten je iz Gimnazije u Bogosloviju za profesora.

    Tom prilikom, ondašnji ministar prosvete, K. Cukić, izjavio je Vujiću pismeno svoju zahvalnost, što je neko vreme besplatno profesorovao u Višoj Ženskoj Školi.

    Godine 1878, kao isluženi profesor, po svojoj molbi, stavljen je u stanje mira, s punom penzijom.

    Tom prilikom odlikovan je takovskim krstom četvrtog reda.

    Posle toga, živeo je u Beogradu kod svoje kuće.

    Preminuo je, posle dugoga bolovanja, godine 1882, dekembra 16, u Beogradu.

    Od Vladimira Vujića književnosti ostaju ovi spisi:

    1. Srpska Gramatika 1856, starim pravopisom;
    2. Gramatika srpska za srednje zavode, novim pravopisom, u pet izdanja; poslednje je Braće Jovanovića, u Pančevu;
    3. Opsada Sevastopolja. Ovaj roman Vujić je preveo u društvu s Đ. Maletićem;
    4. Rodoljubac, književni list, koji je Vujić bio pokrenuo s Maletićem i Balantskim;
    5. Teorija proze za više razrede gimnazije, 1864;
    6. Opšta retorika, osvetljena primerima, za učenike Bogoslovije, 1873;
    7. Beseda na Sv. Savu, u Bogosloviji, 1873.

    Nastavnik omladine kroz više od trideset godina, u raznim mestima, i raznim školama, Vujić je odslužio otadžbini službu sa svim kako treba.

    Istina, predajući srpski jezik u Srbiji, u ono vreme kad su Vukove knjige bile zabranjene, branio je, kao nastavnik, stanje koje se držalo, ne odobravajući u svemu Vukove reforme.

    Docnije, kad je zakonska zabrana dignuta s Vukova pravopisa, Vujić se priklonio reformi, ma da je ipak nahodio šta i njoj da zabavi.

    Pored toga, bio je čovek radan, tačan, i predavač vrlo vešt. Imao je, osobito u poslednje svoje dane, dosta mračan pogled na moralni duh u kom se vaspitava omladina; osuđivao je taj duh, po nekad i oštrije, ali — da Bog da da se je u svemu varao!

    Vujić je bio čovek visok, suv, koštunjav; bolovao je od revmatizama, te je, u poslednje vreme, jedva mogao ići pešice, i na nogama je nosio obuću koja je govela njegovim stopalima a ne očima gledalaca.

    Mir njegovu prahu!

  • Vujić Joakim

    Vujić Joakim, „slavenosrpski spisatelj“, rodio se u Baji, u Madžarskoj, 9 septembra 1772, od oca Gligorija i matere Jevre.

    Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a srednje i više obrazovanje dobio je u Novom Sadu, u Kaloči, Požunu, Segedinu, i u Pešti.

    Po svršetku škola, putovao je po Hrvatskoj, po Italiji, i po moru, a i učiteljstvovao je nekoliko godina.

    Oženio se je u Sent-Andreji, ali se nije mogao staniti na jednom mestu.

    Vujić je pisao i štampao knjige, a davao je i pozorišne predstave u Pešti, Aradu, Temišvaru, Pančevu, i Zemunu.

    Ovim predstavama budio je svest o prošlosti srpskoj, i negovao osećanje za sve što je dobro i čestito.

    Godine 1839, hoteći, za svagda, ostaviti mesto svojega rođenja, Vujić je, 14 maja, napisao testamenat kojim je sve svoje imanje (2400 forinata šajna) ostavio kasi crkve Sv. Nikole u Baji, naredivši da se, od interesa na te novce, svake godine daje:

    1. Crkvi Sv. Nikole, i crkvi Blagoveštenskoj, po 6 forinata na sveće, zeitin i prosfore;
    2. Dvojici sveštenika tih dveju crkava, po 25 forinata;
    3. Bolnici bajskoj, po 8 forinata;
    4. Dvojici dobrih đaka u gimnaziji, koji su pravoslavne vere, a dobro se uče i vladaju, po 25 forinata na godinu, i
    5. Dvojici pravoslavnih učitelja, po 12 forinata.

    A za to sve tražio je samo: da rečeni sveštenici, zajedno s učiteljima i đacima, svake godine po tri službe Božje odsluže za njega i za roditelje njegove, i to: 9 septembra, kada se rodio, na Atanasija i Ćirila, 17 januara, kad mu je bila slava, i na dan kad ode sa ovoga sveta na drugi.

    Crkvena Bajska Opština primila je ovaj zavet, i unela ga u svoj zapisnik 16 maja 1839.

    I danas, svake godine, vrše se naredbe Vujićeve i, po svršetku ispita, u opštini se pročitaju imena dvojice najboljih đaka, Srba, kojima se daje pomoć od zadužbine Vujićeve.

    Vujić je, po želji Kneza Miloša, putovao po Srbiji, po u svom „Putešestviju“, koje je štampao u Budimu 1828, sačuvao nam je mnoge dragocene beleške iz fizionomije Srbije od 1826—1828.

    Godine 1835 vidimo ga opet u Kragujevcu, gde je davao pozorišne predstave, koje ondašnje novine beleže kao prijatnu pojavu u mlađanoj srpskoj prestonici1.

    Taj posao Vujić je produžio i godine 1836. Knez Miloš je Vujića pazio, i zvao ga uvek „sine!“

    Od toga doba, Vujić je redovno živeo u Srbiji, osem što je ovda onda putovao duže ili kraće vreme. Godine 1847 boravio je u Beogradu. Bio je već ostareo i oslabeo, a i osiromašio veoma. Nastavao je u jednoj sobici više osnovne škole, i velike crkve, u ulici koja od starog zdanja vodi kalemegdanu. Tada ga je pomagao novcem Dimitrije Avramović, živopisac.

    Koliko se sećam, Vujić je nosio na glavi kačketu, spljeskanu kao lepinja; bradu i brke brijao je; od starosti bio je malko poguren; na leđima je imao dugačko japundže, a u ruci štap.

    Živeći tako oskudno, Vujić je često govorio svojim prijateljima, profesorima:

    — Karisime! Da mi hoće dati da budem cenzor novina: tu nema mnogo posla, jer već i ja nisam za veliki rad; plaće ima 250 talira: meni bi to bilo dosta; pa bih samo pročitao i napisao: „Pozvoljajetsja,“ ili: „Ne pozvoljajetsja!“

    I tu, tako smernu želju, starac je odneo u grob!

    Vujić je umro u Beogradu 9 novembra 1847, u 21/2, časa posle podne. Pre toga je kunjao tri dana: starost i slabost prekinuše mu žicu života.2 On je izdahnuo u stanu knjigovesca Vinklera, koji je baš tada povezivao njegovo poslednje delo (Irinu i Filandra). Samrtnu sveću držao mu je više glave šegrt Vlajko, današnji ključar u Narodnom Pozorištu, u Beogradu.

    Telo Vujićevo ispratili su svi nastavnici i svi učenici u Beogradu. U velikoj crkvi, na opelu, govorio mu je besedu ondašnji arhimandrit, a potonji vladika šabački, Gavrilo Popović.

    Od svih srpskih pisaca, Vujić je, posle Dositija, najviše putovao, i svoje putovanje opisivao. Ali je on učinio i nešto više od Dositija, to jest, putovao je po Srbiji, između 1826—1828, i svoje putovanje opisao. Tu knjigu i danas može Srbin čitalac prelistavati sa slašću, jer je puna dragocenih beležaka o stanju Srbije onoga doba.

    Ovo su knjige koje je Vujić preveo ili sam napisao:

    1. Rukovodstvo k francuskoj gramatici, Trijest, 1805;
    2. Fernando i Jorika. Igra u tri čina, s engleskog, Budim, 1805;
    3. Ljubavna zavist črez jedne čarape. Šaljiva igra, Budim, 1805;
    4. Radosne i uveselitelne lakrdije Bertoldina. S talijanskog, Budim, 1806;
    5. Nagraždenije i nakazanije. Seoska igra, u dva čina, Budim, 1806;
    6. Jestestvoslovije za mladež, po nemačkom, Budim, 1809;
    7. Slepi miš, vesela igra, Budim, 1809;
    8. Uveselitelne basne Kakasena, s talijanskog, Budim, 1809;
    9. Aleksis i Nadina. S engleskog, Budim, 1810;
    10. Mladi Robinzon, Budim, 1810;
    11. Kreštalica, u tri čina, Budim, 1814;
    12. Suvorov i Kutuzov u carstvu mrtvih, Pešta, 1814;
    13. Slava Napoleonova, Budim, 1814;
    14. Blagorodna i velikodušna žena Lunara u Persiji, Budim, 1815;
    15. Učilište dobrodetelji, Budim, 1828;
    16. Zemljeopisanije celoga sveta, Budim, 1825;
    17. Putešestvije po Srbiji, Budim, 1828;
    18. Slavenosrpskoga spisatelja sredstvo obogatiti se, Budim, 1829;
    19. Novoizobrjetenoje i blagoustrojenoje pribavlenije k učilištu dobrodjeteli, soderžaščeje desjat prijatnih povestej s nravučitelnimi ih poučenijami i primečanijami vo upotreblenije, uveselenije i polzu slavoserbskija junosti, izdano Joakimom Vujičem slavenoserbskim pisateljem, v Budinje Gradje, 1830.
    20. Joakima Vujića, slaveno-srpskog spisatelja Životoopisanije, u Karaštatu, 1833;
    21. Otjatije Beograda od Turaka, Novi Sad, 1843;
    22. Putešestvije po Ungariji, Valahiji, i t d. Beograd, 1845;
    23. Irina i Filandr, s talijanskog, Beograd, 1847.

    Ne mogu tvrditi da su ovde baš sve knjige Vujićeve, jer je on vrlo mnogo i pisao i prevodio, ali sam nastajavao da ništa ne ostane!

    1. Srpske Novine br. 7, 1835, str. 56. ↩︎
    2. Srpske Novine, 1847, br. 89. ↩︎

  • Vučković Kosta

    Vučković Kosta, dobrotvor, rođen je u Hercegovini oko godine 1823, pa je sišao u Spljet, i onde se nastanio i imanje stekao.

    Vučković je ostavio posle svoje smrti, koja ga je snašla 2 oktombra 1893 godine, ove zadužbine:

    1. Šezdeset filjada forinata da se osnuje Srpska gimnazija u Sarajevu;
    2. Sto šezdeset hiljada forinata da se osnuje Srpska Matica (Književno društvo) u Dubrovniku.

    Okrom toga, ostavio je više manjih darova za sirotinju i za druge dobrotvorne namene.

    Nije se nikad ženio, nego je uzeo i usvojio sinovca vladike mostarskoga Serafima Perovića. U radnji s ovim nalazio se i jedan Srbin, rodom iz Zaječara.

  • Vučić Toma (Perišić)

    Vučić Toma (Perišić) rodio se u selu Bariču, u beogradskoj nahiji, blizu utoka Kolubarina u Savu, kad su mu roditelji, od zla turskoga, bežali u Srem. To je moglo biti 1787 ili 1788 godine. Postojbina mu je pak selo Vrbava, u Gornjoj Gruži. Ocu Vučićevu bilo je ime Periša, a stricu (rođenom očinom bratu) Pavle. Periša je otac Tomi Vučiću Perišiću, a Pavle — Melentiju Pavloviću, arhimandritu, koji se je, na Ljubiću, onako neobično proslavio.

    Kad je buknuo Karađorđev ustanak, Vučić je, kao mladić, bio u manastiru u školi, pa, čuvši puške, zaklopi časlovac, dočepa šešanu, i ode u vojnike. Sam je pričao vojnicima na Trešnji, 1839, da je, kao vojnik, nosio u torbi svoju proju od kuće, i išao u Topolu, te se zekcirao!

    Godine 1813, ostao je kod kuće, jer je tada bio mlad i neznatan, pa se nije imao čega plašiti od Turaka.

    Čuvši da je Hadži-Prodan digao bunu, Vučić, Tucaković, Paštrmac i još neki, odmah počnu spremati i Gružu na ustanak. Hadži-Prodanov ustanak, kao što se zna, Turci odmah uguše, i Hadži-Prodan uteče iz Srbije. Vučić se tada, u Kniću, na reč Kneza Miloša, pokori, i preda. Miloš ga uputi da ide kući, ali da se često nalazi u Crnući, oko kuće Miloševe.

    Pred što će buknuti ustanak od 1815, Vučića vidimo s onom družinom koja je turske poreznike potukla u selu Konjuši!

    Ranjen u ruku, nije mogao otići u Takovo, na sastanak, o Cvetima 1815; ali, odmah po ozdravljenju, stao je u službu Kneza Miloša, kao njegov momak.

    Kao starešina u narodu, Vučić se prvi put javlja 16 maja 1832. To je bilo onda, kada je Jovan Dobrača, po svojoj molbi, razrešen od dužnosti kneza gružanskog. Tada je rečeno da će „gospodarov momak, Vuk Perišić“, biti knez u Gruži. U toj službi, Vučić je ostao dugo, i zavladao je Gružanima čvrsto. Vučić je, docnije, premeštan na razna zvanja, i slan na razne strane, po službi državnoj: tako je bivao predsednik suda u Šapcu, savetnik u Kragujevcu, vojvoda na Drini, Binaemin u Beogradu, itd.; ali je s Gružom ostao velik i strašan, dokle je god živeo. U ono vreme, kad je on knezovao u Gruži, bio je zakoniti običaj da knežina, nekolike dane od nedelje, kuluči svome knezu, o svom hlebu i o svom piću. Tako je bilo u svih knezova knežinskih. Jedini Vučić, u Gruži, kako se priča, izmenio je taj običaj u nekoliko: on je svojim kulučarima, kad mu god rade, davao proje, kisela kupusa, i rakije. Nikad ništa preko toga, ali ih nikad nije ostavljao ni bez toga.

    Pravičnost njegova suda, daljina njegova pogleda, jasno poznavanje narodnoga duha, i snažna volja u svojim namerama — što su njegovi potonji radovi svakad potvrđivali — bila su svojstva, koja su mu Gružu prisvojila tako danu je toliko dugo ostala predana i svakad pouzdana. Od godine 1825, kad je Vučić, na Oplencu, razbio buntovnu đakovu vojsku, i utvrdio vlast Knezu Milošu, pa čak do godine 1858, život je Vučićev, kao jaka klečanica, utkan u istoriju Srbije, osobito u istoriju njenoga unutrašnjega razvića.

    Za Miletine bune, 1835, Vučić je bio najveštija glava, i najsnažnija ruka, na strani Kneza Miloša. Njemu se najviše ima zahvaliti što tada nije došlo do krvi, nego se sva ta buna svršila na miran, kućanski način.

    Ali uvek lojalan prema Knezu Milošu, Vučić je, u isto vreme, tražio i jamstva za prava narodu, saglasno s onima koji su želeli da se i kneževoj vlasti znaju kakve bilo granice. Samo ničim neopravdana bezobzirnost od strane nekih vajnih vladalačkih prijatelja, nagnala je Vučića na krajnje mere 1842.

    Vredno je ispričati kako su se omrazili Vučić i Knez Miloš oko nekoga nesrećnoga ordena.

    Kad je Knez Miloš, 1835, u Carigradu, sastavljao spisak svojih činovnika za carske ordene, nije hteo staviti u taj spisak ime Vučićevo: nešto je bio, tada, srdit na njega.

    I tako su dobili sultanske ordene i berate toliki činovnici, a Vučić nije.

    Njemu to nije bilo pravo; a i mnogi drugi ljudi, koji su želeli sloge između njega i Kneza, žalili su što se je to dogodilo.

    Na skoro umre Paštrmac, i njegov orden ostane pust. Knez piše Sadrazamu, i predloži mu da se taj orden da Arsi Andrejeviću. Sadrazam to odobri, i Knez, svojom diplomom, da Arsi orden sultanski.

    Posle nekog vremena, umre drugi kavaler — Joksa Milosavljević. Petronijević skloni Kneza Miloša da Joksin orden da Vučiću. I Knez, radostan što će i Vučića jednom zadovoljiti, brže bolje zapovedi Živanoviću da Vučiću napiše diplomu i vrlo laskavo pismo, u kom će ga malko prekoreti nevernim Tomom Apostolom, ali sve to od velike milošte, pa diplomu, i pismo s ordenom, iz Topčidera sam da odnese u Beograd, i da preda Vučiću.

    Živanović sve uradi kako mu je zapoveđeno, pa evo neka sam, priča kako je poslanstvo izvršio:

    — Vučić je došao k meni, piše on: — i ja sam upotrebio sve svoje krasnorečije privoleti ga, da primi orden. Badava! Dva sata smo se u sobi i u bašti razgovarali. Badava! Kao što se stena igra sa silom vetrova, tako je ovaj nepreklonimi karakter sviju mojih reči bio neprimčiv!

    „Sutra dan mu odem kući, i dugo sam mu govorio, dodavši da ne mora ordena pridevati, dok mu berat ne dođe. On stoji pri svome:

    — Ja ne mogu od stida, rekao je Vučić: — s mrtva čoveka uzimati ordena, bez carskog berata. Kad bi to bio Kneza Miloša orden; ja bih ga primio i poljubio: ali kad je sultanov, treba i da mi se dade sa sultanskim beratom!…

    — Dobićete berat, za 15 dana, rekao je Živanović.

    — Kad dođe berat, primiću i berat i orden, i poljubiću; al sojtarija biti ne mogu!

    U ovoj nevolji, veli Živanović: — reskiram, ostavim i orden i dekret na njegov astal, i pođem, a on, prateći me do kapije, reče:

    — Žao mi te je, što to činiš, da stradaš. Ja ću mu sam odneti i vratiti, pa posle će se srditi i na tebe; nego nosi sam, bolje je!

    Živanović se vrati i kaže Knezu svoju nedaću.

    Knez plane, i zbaci Vučića sa službe, i odmah mu zapovedi da vrati sve diplome koje je imao na dotadašnja razna zvanja.

    Vučić je vratio sve; a omraza je među njima rasla sve većma. —

    Godine 1839, Knez Miloš je ostavio presto svom starijem sinu, Knezu Milanu Obrenoviću Drugom; a kad je ovaj, na skoro, preminuo, Vučić je bio jedan od trojice namesnika, koji su vršili kneževsku vlast, do dolaska Kneza Mihaila u Srbiju.

    Knez Mihailo dođe, ali Srbiji mira ne donese. Borba je bila veoma izukrštana. „Stari Gospodar“ želeo je vratiti se; mnogi su ga tražili, i krčili put njegovu povratku, a najviše sama njegova žena, Kneginja Ljubica, koja je pređe jako pomagala da otide iz Srbije! Vučić i njegovi u politici drugovi nisu mogli složiti se s ministrima Kneza Mihaila, na koje su vikali gotovo svi, pa čak i oni koji su tražili povratak „starog Gospodara“. Prinuđeni izići iz otadžbine, Vučić i Milutin Garašanin, tek na navaljivanje Rusije, vratili su se doma 30 marta 1842, pa, i tada, pravoga izmirenja nikako nije bilo.

    Kad su svi pokušaji za izmirenje ostali jalovi, onda Vučić, meseca avgusta 1842, zapali te u Kragujevac, zauzme kasarnu, vojsku, i topove, i pribere svoje pristalice da, otvorenom bunom, izjavi protest protiv politike kneževih popečitelja…

    Kneževa vojska, u dva maha, sukobi se s buntovnicima koje je vodio Vučić, i oba puta pobeda ostane na strani ovoga poslednjega; kneževa vojska prsne; Knez se vrati u Topčider; pa se odande preveze preko Save u Zemun. A Vučić, kao „predvodltelj“, s vojskom i Gružanima, siđe na Vračar.

    S Vračara pošlje Mitropolita Petra u Zemun Knezu Mihailu, i pozove ga da se vrati; ali je tada već bilo dockan za mirnu raspravu toga nesrećnoga spora.

    Tada Vučić, kao „predvoditelj naroda“,1 sa svojim drugovima, postavi novi red stvari u Srbiji. Sin Karađorđev, Aleksandar, bude izabran za Kneza, i otpočne se ona unutrašnja parnica koja je tek na kraju 1858 dobila presudu.

    Prirodno je bilo da Vučić novome Knezu bude prvi doglavnik, a nije bilo tako!

    Rusija nije odobrila ovaj izbor, nego se je, njoj za ljubav, morao narediti drugi — ali tek pošto se Vučić i Petronijević udalje iz Srbije. I oni su odista otišli, ostavivši prijatelje koji će raditi što su i oni radili.

    I na drugom izboru ostane Karađorđević Knez u Srbiji, pa odmah, tajnim putovima i načinima, počne raditi: da se Vučić više i ne vraća u Srbiju!

    Saznavši to, Vučić je gorko zažalio na tu nezahvalnost, pa za to je, i vrativši se u otadžbinu, ostao većinom podalje od vlasti.

    Nekad uz Kneza, a nekad protiv Kneza, Vučić se je tako držao do godine 1858. Tada pak bio je u službi, ali nije bio zadovoljan Knezom, a nije pristajao ni uz opštu želju opozicije: da se vrati Knez Miloš.

    Knez Miloš, došavši u Beograd 1859, odmah stavi Vučića u zatvor. U zatvoru se ovaj naskoro razboli, te ga premeste u Veliku Vojnu Bolnicu, gde je umro 1 jula 1859, i ukopan je kod Markove Crkve, na sever od zvonare. Iz bolnice telo mu je uneseno u crkvenu portu na mala vratanca od fišegdžiske čaršije tako da ga, u prolaženju, u malo nisu istresli iz sanduka!… Kako je ljudska sudbina promenljiva! Nekada mu se je, živu, sadilo borje ulicama kroz koje je prolazio, a gle kakav ga sprovod prati do groba?! Među tim, mnogo pre, Vučić je, u selu Zakuti, u Donjoj Gruži, ozidao lepu crkvu, i spremio sve što treba, sebi za ukop u toj crkvi: ali čovek misli jedno, a biva sa svim drugo!

    Vučić je bio od krupnijih ljudi; lica lepa, a očiju malih, sa čega su ga protivnici zvali „čkiljavi Vučić;“ ruku pak bio je osobito belih i lepih. Glas mu je bio tanak; ponašanje prosto, ali izmereno, puno nekoga dostojanstva. S malim osmehom na licu, i s niskom spoljašnjom blagošću, primao je gotovo svakad, čak i svoje zlotvore: u tome je nadmašao sve naše dosadašnje starešine. Govorio je malo, i sve tipskim narodnim govorom. Uz reč je često dodavao „Molimo!“ Takav je bio u običnom razgovoru; a ako je trebalo govoriti narodu, braniti što, ili napadati, mogao je besediti da zanese…

    Vučić je znao čitati, i novine je redovno čitao, ma da to i nije svud priznavao. Pisati odista nije znao. Osem srpskoga jezika. govorio je turski i grčki. Bez ikakve sumnje, on je bio većega uma, mudrijega držanja, i čvršće volje od svih svojih vršnjaka. U ljutini je bio bujan kao vulkan, a umeo je i savlađivati se, kad je to trebalo. Tek i u ljutini, i u tišini imponovao je uvek, i zadobijao i osvajao gotovo svakad.

    U kući je živeo smerno, ali uljudno, gospodski: kad su drugi mnogo „obrazovaniji“ od njega, sa svojim gostima, pili vino iz čuture, u Vučića je bilo sve onako kako je u odabranoj gospodskoj jevropskoj kući.

    Vučićevo ime, kroz dugo i dugo vreme, biće predmet hvale i ruge, u jednakoj meri; a drugojače ne može ni biti.

    Jedno mu se, pri svem tom, ne može odricati, a to je: da je bio uvek, često nehotice, kao po nekom nagonu, sebi dosledan tražeći: da imaćnik najveće vlasti nikad ne smeće s uma svoj narod, kao prvobitno vrelo svake pa i svoje snage!

    Dopuna

    Vučić se ženio dva puta. Od prve žene imao je dva sina i dve kćeri.

    Druga njegova žena zvala se Agnija, pa su je od milosti prozvali Nula; ona je bila pastorka Đorđa Popovića-Ćeleša. S ovom drugom ženom Vučić nije rodio ni jedno dete. I nju je on nadživio.

    Godine 1849 Vučić je iz Beograda prešao u Zemun 17 avgusta, i odande je otišao u Pančevo, prevezao se u Smederevo 19 avgusta u veče, i odande se uputio u Kragujevac, te zauzeo vojsku i topove!

    S njim su bili i u Smederevo zajedno se prevezli: Mijailo Garašanin, Raja Damnjanović, i Aleksa Janković. Sva trojica su otišli u Kragujevac, i svi su, posle, sišli s vojskom na Vračar.

    Godine 1856 oktobra 31, Toma Vučić Perišić poklonio je bolnici varoši Beograda na umnoženje njenog fonda 10.000 dukata i, pored toga, jednu baštu i jednu njivu.

    O ovom daru Vučić je načinio s beogradskom opštinom ugovor, koji je i sud potvrdio: da opština njemu dok je živ daje svake godine po 900 dukata, a posle njegove smrti novci (10.000 dukata) ostaju njoj za bolnicu. Kad pak opština načini novu bolnicu, onda, posle smrti Vučićeve, da namesti 8 kreveta bolničkih; i, tada, četiri kreveta da se zovu:

    Zadužbina Tome Vučića Perišića. A druga četiri:

    Zadužbina Tome V. Perišića za spomen supruge svoje Agnije.

    Pošto je opštini novce predao on je, 4 novembra 1856, u gostionici Srpskoj Kruni dao ručak za 40 lica: tu su bili svi opštinari, činovnici iz uprave varoške, dva doktora, dva sveštenika, i At. Nikolić (Srpske Novine, od 1856. br. 197—200).

    1. Srpske Novine 1842, br. 36. ↩︎

  • Vreta iz Kolara

    Vreta iz Kolara, rodom je iz Makedonije, ali je davno bio došao u Srbiju; nastanio se, i oženio u Kolarima; i tu decu izrodio. Njegova kći bila je za vojvodom Vulom Ilićem Kolarcem.

    Ovaj Vreta, kao buljubaša u smederevskoj vojsci, pod Vujicom, u Mačvi, u boju kod sela Klenja, o Blagovestima 1806, još dok su se ratnici puškarali, ubio je tri Turčina, jednoga za drugim!

    Kad je Vule Kolarac postao komandanat gradu Smederevu i nekolikim selima do Ralje, on je Vretu stavio za upravitelja mestu Smederevu.

    Kud se deo, najposle, nije se moglo doznati.

  • Vrčević Vuk

    Vrčević Vuk rodio se u Risnu, u Boci Kotorskoj, 26 februara 1811, od oca Stevana i matere Tode.

    Otac Vukov Stevan bio je općinski pisar i učitelj u Risnu. Tako je Vuk naučio čitati, pisati, i računati u toj vajnoj školi očinoj; a pošto se je malo naučio pisati, prepisivao je akte u općinskom sudu, i tako pomagao ocu svome.

    Tad je osetio da bi dobro bilo, kad bi znao i talijanski jezik, i navalio je, te je i njega naučio.

    Uz to je znao crkveno pevanje, a i glas mu je bio vrlo mio.

    Rasrdivši se jednom na svoga oca, Vuk zapali i ode u Budvu; gde je stao u trgovinu i, uz to, naučio vezivati knjige.

    Mladić vesele naravi, šaljiv, pevač, i razgovoran, svagda u društvu mio, Vuk je rado slušao narodne pesme, priče, poslovice, i svakojake pošalice. Sve je to rado slušao, dobro pamtio, i vešto pripričavao u prilikama, te tako se tim znanjem jako bogatio.

    Uz to je čitao srpske knjige, i učio se iz njih. Naročito zahvalno pominje Dositijeve knjige, Stojkovićevu fiziku, i knjige Vukove.

    Baveći se u Budvi trgovinom, Vrčević navali te nauči i nemački jezik.

    Kad Rade Petrović postane vladika u Crnoj Gori, pozove on Vrčevića sebi za pisara, obričući mu 800 talira plate i hranu i stan. I Vuk bi tu ponudu primio rado, ali mu ne dopuste roditelji.

    Godine 1838 prvi put su, u „Dalmatinskom Magazinu“, štampane dve Vrčevićeve pesme.

    Sad je i Vuk Karadžić čuo bio za Vuka Vrčevića, i počeo mu se obraćati za reči, za pesme, priče i druge narodne umotvorine iz onoga kraja. I Vrčević je svome slavnom imenjaku slao često obilate priloge, a osobito za „Kovčežić“.

    Godine 1852, pred jesen, otišao je na Cetinje Knezu Danilu za sekretara. Tu je imao 800 fiorina u cvancikama, stan, trpezu, i sav prihod od pasoša.

    Na Cetinju mu se je tako bilo omilelo živeti, da bi ostao na svagda, samo da nije ono oženjen, ili da mu nije trebalo decu školovati.

    Ostavivši Cetinje, prešao je u državnu službu austrisku, u Zadru. otkuda je, docnije, poslan za vicekonsula u Trebinje, u Hercegovini; a kad je Austrija okupirala Bosnu i Hercegovinu, te joj je prestala potreba, držati konsule u tim zemljama, Vrčević je stavljen u penziju, i živeo je, posle toga, u Dubrovniku, gde je i preminuo 13/25 avgusta 1882 godine.

    Od Vrčevića imamo dragocene zbirke narodnih umotvorina, naročito iz Hercegovine, u koju, pre njega, nije dopirao gotovo ni jedan skupljač iz naroda našega.

    Svoje zbirke on je sam ovako poređao:

    1. Male ženske hercegovačke pjesme, s dodatkom na kraju „hercegovačke napijalice“, u Beču, 1866;
    2. Narodne pripovijetke, I knjiga, u Biogradu, 1868, troškom Srpskog Učenog Društva;
    3. Narodne svakojake igre prva knjiga u Beogradu, 1868;
    4. Čitava knjiga odgovora na 347 pitanja Zagrebačke Akademije o pravnim običajima narodnim;
    5. Narodne poslovice (3700);
    6. Narodne zagonetke (800);
    7. Tri knjige narodnih junačkih pjesama;
    8. Pjesme koje samo Turci Hercegovački pjevaju;
    9. Narodno sujeverje i tumačenje snova;
    10. Druga knjiga narodnih pripovijedaka;
    11. Druga knjiga narodnih igara;
    12. Crkve i manastiri u Hercegovini;
    13. Glavni događaji za vlade Kneza Danila; i
    14. Život Vladike Rada Petra Petrovića Drugog.

    Vrčević je bio počasni član Srpskog Učenog Društva od 16 februara 1868 godine, vitez crnogorskog ordena Kneza Danila, i ordena austriskoga Franje Josifa.

  • Vozarović Gliša

    Vozarović Gliša, knjigovezac i knjigoprodavac, rođen u Zemunu, rano je prešao u Beograd1, gde je, radeći svoj zanat, ujedno bio i pokretač mnogom književnom preduzeću.

    U kući Vozarovićevoj, kako kažu, nikla je prva misao o Beogradskoj Čitaonici.

    Vozarović je živo nastajavao da bi na Vračaru našao mesto, gde je spaljen Sveti Sava i, razabravši za jedno takvo mesto, digao je drveni krst koji i danas stoji, ma da neće biti pogodio pravo mesto svetiteljeva spališta.

    Vozarović je, kad se rušila stara beogradska crkva, da se zida nova, sadašnja velika crkva, vodio sinovlje staranje o kostima Dositija Obradovića.

    Vozarović je prvi skupio i štampao sve knjige Dositijeve, Davidovićeve, i pet svezaka Golubice, u kojima je mnoga dragocena građa.

    Pored toga, rado je pomagao siromašnim a dobrim đacima, ma da i sam nije imao mnogo.

    Vozarović je umro od suve bolesti, 10 januara 1848, i ukopan je kod Palilulske Crkve, do svojih prijatelja Vukašina Radišića, i Sime Milutinovića.

    Bog da ga prosti!

    Dopuna

    Vozarović Gliša rodio se je u Ležimiru 1 septembra 1790.

    Godine 1847 januara 8 Vozarović je kupio za 8 dukata na Vračaru njivu gde je mislio da je Sv. Sava spaljen, i tu je podigao drveni krst sa zapisom „Bogu i ljudma, na Vračaru, Gligorije Vozarović“.

    5 marta 1847 Vozarović je sve svoje imanje zaveštao svojoj ženi Sari.

    Godine 1853 novembra 13 Sara, ostavljajući sve svoje imanje svojoj sestri Kati Zaharijadesovici, veli:

    „Zemlju pak od dva dana oranja u Beogradu, na šancu, na kojoj se krst podignut nalazi, ostavljam po preporuci muža moja crkvi palilulskoj, da ista crkva ovu zemlju nikad i nikom prodati ili ma pod kojim vidom otuđiti ne može, već samo prihod da bere, i od ovoga prihoda godišnje po neku čast na stranu ostavlja kako bi se vremenom svojim novi krst podići mogao onaki isti kakav se i sada na zemlji toj nalazi“.

    1. U Vukovoj Danici za 1829, Vozarovića nalazimo među upisnicima beogradskim. ↩︎

  • Vojičić Petar

    Vojičić Petar je, po pesmi, bio vojnik i kapetan u vojsci vojvode Molera, u šancu na Bauriću. On se samo zove „Momče Sokoljanče,“ i pesma kazuje kako je pogubno Turčina Gušu Buljubašu, „koji srpsko roblje meće na otkupe!“

    Ta lepa pesma nahodi se u „Kneževini Srbiji“ str. 532—534.

  • Višnjić Filip

    Višnjić Filip rodio se, 1767, u selu Trnavi, u nahiji zvorničkoj, u Bosni, u kući zadružnoj i dosta imućnoj. Ocu njegovu bilo je kršteno ime Đorđe, a znali su ga Stojan Vilić; materi mu pak bilo je ime Marija, a prozvali su je Višnja, i samo su je pod tim imenom i znali. Po ovom drugom materinom imenu, Filip je i prozvan Višnjić.

    Filipov je otac rano umro, a mati njegova, ostavši udovica, preuda se u selo Međaše, blizu Beljine. Tu je Filip proveo svoje detinjstvo i svoju prvu mladost. Osme svoje godine oslepio je od boginja.

    Pesnički dar javio se je rano u Filipa. Kao slepac, brzo je naučio guditi, i uz gusle pevati. Pesme je, s početka, pevao razne, kakve je gde čuo, a pamtio je sve što bi jednom čuo.

    Za rata nemačkoga 1787—1788, udari velika nesreća na kuću i na stričeve Filipove, u Trnavi. Turci, došavši njihovoj kući, darnu u obraz jednoj njegovoj strini. Stričevi mu to spaze, pa jednog Turčina ubiju, a drugog obese o šljivu ularom s njegovoga konja.

    Za to Turci docnije, kad na novo obladaju, tri Filipova strica i jednog mu brata od strica, umore na mukama u Zvorniku.

    Kako je Filip živeo veo za ovo vreme, ne zna se, ali se može pogoditi koliko je ova krvnička sila raspaljivala u njega mržnju sproću Turaka.

    Kad mu je bila 31 godina, oženio se je devojkom Nastom, iz sela Mrtvice. I nju nisu zvali krštenim imenom, nego su je zvali Bela. S njom je imao šestoro dece, od kojih je, 1817, bilo živo samo dvoje: Ranko i Milica.

    Do prvih godina ovoga 19. veka, Filip je istina putovao po svemu bosanskom pašaluku, pa je čak i u Skadar odlazio, ali je pevao samo stare pesme i stare junake: pevao je ono što je slušao od drugih pevača; sam se nije usuđivao ništa da sastavi i da speva.

    Kada pak, godine 1804, u Šumadiji buknu srpski ustanak na Turke; i kada čak preko Drine dopreše glasi o novim bojevima, o novim junacima, o novim zahtevima a starim pravima srpske otadžbine: onda se u dušu Višnjićevu udahnu neki životvorni dah. Od onoga što je bilo davno, okrete on umne oči svoje na ono što biva tada, što se sprema da bude u zemljama srpskim, i — strune njegove stadoše pratiti pesme kakve nikad ničije gusle dotle nisu pratile!…

    Višnjić je prešao u Srbiju 1809, kada se vojska srpska, posle nesreće na Kamenici, vratila amo ispreko Drine. Posle toga je putovao po Srbiji. Bivao je, na priliku, u Šapcu, Beogradu, Užicu, Loznici, Lešnici, Ubu, u Boleču, Grockoj, Hasan-Pašinoj Palanci, na Rudniku, Čačku, Karanovcu, i u Kragujevcu.

    U Loznici se, godine 1810, bio zatekao, kad je bila opsađena, i kad su je onako junački branili: Anta Bogićević, Miloš Pocerac, i Bakal-Milosav.

    Višnjić je gudio i pevao pred mnogim srpskim vojvodama, pa i pred samim Karađorđem, ali je s njim malo govorio. Jednom, u Badovincima, pred više starešina, rekao je Višnjić Luci Lazareviću:

    — Gospodaru! Ne staraj se kako ćeš nadbiti bosanske Turke, nego daj meni da skupim stotinu slepaca, pa nam daj svakom po neuka ždrepca, a u ruke sablje, i naputite nas na tursku vojsku; vi pak okati, hajdete za nama, da vidite šta će od nas biti. Neka od nas bude što Bog da, samo da i mi neko junaštvo učinimo, pa makar propali svi do jednog. Dosta pevamo čudesa i viteštva, te dražimo braću na pogibiju; nego da dokažemo da je i nama slatko mreti tako slavnom smrću!

    Luka se na ovo grohotom nasmeje, a vojska se oveseli i ohrabri: — Kad slep ovo želi i ovako govori, šta je ostalo za nas okate? pomisli svaki u sebi.

    Godine 1813, Višnjić je, sa svojom porodicom, prešao u Srem, i nastanio se u selu Grku.

    Godine 1815, u Manastiru Šitatovcu, pevao je Vuku neke pesme. Tada ga je Vuk nagovarao da se vrati u Srbiju, ne bi li još koju pesmu spevao; ali nije hteo, jer mu je, veli Vuk. bilo vrlo dobro u Sremu: gde bi god se javio, ljudi su ga, zbog njegovih pesama, lepo primali, častili i darivali.1

    On je umro u selu Grku, 1834. Pokretana je odavna misao da se na grobu njegovu digne spomenik. I baš sada, 15 avgusta 1887, ta je misao svečano izvršena.

    Spomenik je povisoka, tanka piramida od granita.

    Na spomeniku je urezan ovaj zapis:

    ☦︎

    GROB
    GUSLARA-PESINKA SRPSKOG
    FILIPA VIŠNJIĆA
    KAMENOM GA OBELEŽIO
    SRPSKI NAROD
    1887

    Blago grobu, i u tami što sva sjaji,
    Gde kandilo pripaljuju naraštaji!
    Kandilo je žar, što srpske grudi krasi:
    Višnjić ga je čuvao da se ne ugasi.
    Mi ti grobu kamen dasmo. To možemo.
    Venac pravi tvojoj slavi jošte dugujemo.2

    Ali je dužnost svakom Srbinu sećati se onoga koji je za večno sećanje sačuvao ime Srpsko!

    1. Narodne pesme 4, str. 12 od 1833, u Beču ↩︎
    2. Stražilovo za 1887, br. 37, str. 588-590. ↩︎