Vidaković Milovan rodio se u selu Nemenikućama, pod Kosmajem, meseca maja, 1780 godine, od oca Stevana i matere Stanke.
Stari Milovanovi, kako je on slušao u detinjstvu, živeli su u Loznici, na Drini, pa su se, u vreme neke razmirice, uklonili od Turaka dublje u Srbiju, i tako su se nastanili pod Kosmajem.
Dva pak njegova strica, odvojivši se od ostalih rođaka, pređu preko Save, i onamo se nastane, jedan u Zemunu, a drugi u Irigu, gde su radili zanate, i živeli lepo.
Kad je Milovanu bilo 6-7 godina, počne se, priča on sam, u selu govorkati da će se Nemci i Turci zaratiti. U to vreme, jednog dana, dođe u Nemenikuće gospodar toga sela, Turčin Ibraim-Aga, sazove seljake, i kaže im, od prilike, ovako:
— Rajo, more! Mi hoćemo s Nemcima da se bijemo. Nemci već idu na nas velikom vojskom, a i naša se vojska pribira k Beogradu, da ih dočekamo: kako će se ovaj rat svršiti, niko ne zna; niti se sad može kazati čija će biti sreća. Za to vi, u ovoj razmirici, nemojte da se prevarite i da pristajete uz Nemce protiv nas; nego sedite s mirom, dok se rat ne svrši, a kad se svrši, ko nadvali onom se poklonite.
„A da vas vojnici, koji idu da se biju, ne bi uznemirivali, sklonište se u goru, u zbegove, dokle traje rat“.
Kazavši to seljacima, Ibraim digne što je imao u Nemenikućama, i ode u Beograd. Nemenikućani, posle toga, ostave selo, i odu u zbeg u Podlužje.
Tu, u gustoj gori, provedu celu zimu. Milovan marljivo opisuje kakvu su muku mučili, siromasi, u tom zbegu. Živeći po zemunicama i kulačama, ljudi su, veli on: — bili svi čađavi od dima, a od velike gladi bili su suvi i mršavi; jer im je, najpre, nestalo soli, a posle — hleba, što se nije imalo gde kupiti.
Pred proleće, 1778, ostave Podlužje, pa se premeste u Vrtište, u Kosmaju, kod manastirine Kaštaljana. Tu se zbegnu: Nemenikućani, Rogačani, i Koraćičani.
Glad je i tu bila velika. Već su se ljudi počeli pobolevati od gladi. Bogme su neki i umirali. „Bejaše, priča Milovan: — časni post: moglo se imati mesa, ali ljudi ne će da se omrse. Pop Jovan, tada, objavi svemu zbegu da, u takoj nevolji, nije grehota mrsiti. Za to, neka kolju stoku, i neka se mesom priranjuju. Ako li ko, ne hoteći se omrsiti, umre od gladi, popa rekne da takoga ne će opevati!
Tek tada se je mali Milovan malko oporavio mesom, dokle nije stigao cremuž, i još neko zelje, koje se je moglo jesti.
Meseca jula, te godine, dođu u ovaj zbeg frajkori, tojest, Srbi dobrovoljci, koji su vojevali za Austrijance protiv Turaka, i kažu ljudma seljacima: da je nemački car pozvao sva sela kraj Save i Dunava, da pređu onamo za vodu, ako se boje od Turaka.
I tako Milovan, s celim zbegom, ostavi Nemenikuće i svoj mili Kosmaj i, na Zabrežju, preveze se u Srem.
Milovan je ostavio svojeručnu zapisku, punu najživljega interesa, o svome životu u selu, i o ovom seljenju od Kosmaja do Save.
Prešavši u Srem, Milovan se nikad više nije vraćao u svoje Nemenikuće. Po svoj prilici, njemu su, bar u prvo vreme, pomagali njegovi stričevi, te je svršio niže i više škole: u Novom Sadu, Temišvaru, Segedinu, i Kežmarku, i postao je privatni vaspitač dece a, godine 1819, vidimo ga, kao profesora, u novosadskoj gimnaziji, gde predaje latinski jezik.
Vidaković je i pisao i prevodio mnogo. U koliko se moglo pribrati, ovo su knjige koje su nam ostale od Milovana Vidakovića:
- Istorija o prekrasnom Josifu, Budim, 1805;
- Usamljeni Junoša, Budim, 1810;
- Velimir i Bosiljka, Budim, 1811;
- Ljubav k mladoj Muzi Srpskoj. S latinskog, Pešta, 1812:
- Ljubomir u Jelisijumu, u tri knjige, Budim, 1814, 1817, i 1829;
- Mladi Tovija, pripovetka u stihovima*. Budim, 1825;
- Kasija Carica, roman, Budim, 1827;
- Siloan i Milena Srpkinja u Engleskoj, roman, Budim, 1829;
- Ljubezna Scena, pripovetka iz srpske istorije, 1834;
- Djevica iz Marijenburga, prevod s nemačkog, 1836;
- Istorija Srpskog Naroda, po Rajiću, Beograd 1—4 sveske, 1833—1837;
- Putašestvije u Jerusalim, Budim, 1834;
- Blagorodni Otrok, prevod s nemačkog, Budim, 1836;
- Gramatika srpska, Pešta 1838;
- Pesan istoričeska o Sv. Đorđu, u stihovima, N. Sad, 1839;
- Selim i Merima, priča, Novi Sad, 1839; i
- Smesice, 10 raznih članaka, Pešta, 1841.
Ne gledajući Vidakoviću na jezik, koji je pun nepotrebne sloveno-ruske mešavine, ne uzimajući u obzir i druge mnoge književne mane, njegove su knjige pune nekog milog daha, koji Srbinu i poštenu čoveku godi, i zato su se čitale rado u svemu ondašnjem srpskom svetu. Može se reći, bez uvećavanja, da je Vidaković svojih knjigama, razbudio u Srba volju za čitanje; upravo — on je stvorio u Srba onaj svet što čita. Vidakovićeve knjige, uvek čedne i uljudne, vaskrsle su i mnoga stara srpska imena, muška i ženska, koja su nama danas tako obična.
Vidaković je, svega svoga veka, bio u oskudici, a pred kraj života još u najvećoj. Poslednje godine svoga života proveo je u Pešti. Živeo je od izdavanja knjiga, i davao je privatne lekcije za malu mesečnu nagradu. U malenoj sobici njegovoj moralo je biti mesta i za dva đaka, koji su kod njega besplatan stan imali. Boraveći u Pešti, starac se je družio s đacima iz većih škola, koliko za to što je uvek milovao mladiće od svog naroda, toliko i što je, kukavac, uz njih dobijao po koji bolji zalogaj da pojede. Ali kad god je imao novaca, odmah je častio siromašne đake, i delio je s njima i poslednju svoju paru. Ma kakav siromašan đak koji je u Peštu došao bez troška, imao je kod Vidakovića stan, dok nije sebi našao mesta!
I usred te svoje čemerne nemaštine, pisac Vidaković vladaše blagom, kojim je bogataše mogao darivati.
Gospođa Perka, kći Kneza Miloša, onoga koji bejaše onako neobično bogat i glavom, i rukom, i kesom, udata u zemlju tuđu, zapala u društvo kome jezika ne zna, tugovaše kao prenesena sadnica. Pročitala bi što da se zabavi, da se pouči, da se zadovolji, ali šta da čita? Šiler i Gete pisali su lepo, slatko, divno, božanski: ali za nju oni behu Nemci, kao svaki nemaci! Nije se, dakle, mogla zabaviti ni knjigom nemačkom, niti knjigom madžarskom!
U to vreme, dođe joj, nekako, u ruke neka knjiga Milovana Vidakovića. Srpkinja je pročita, upravo proguta; zabavi se, nasladi se, prenese se u krajeve svoje, među ljude svoje, u misli svoje, u dušu naroda svojega!
I gle! Kneževa kći, gospođa bogata, sedi i piše smernu molbenicu siromahu književniku, da joj učini radost: da joj pošalje sve svoje knjige!
Onaj koji je izvršio ovu poruku,1 našao je, 1840, Vidakovića u Pešti, na pijaci, gde sam svoje knjige prodaje!
Na takom mestu, u takom svom stanju, smerni Nemenikućanin rekao je reč, koja je onoj koja sve drugo ima, bila velika sreća, rekao je:
— Poslaću, što god imam!
Jadni paćenici, književnici, vi gladni i žedni, vi ponekad usrećavate site i napite! A sami!…
Poslušajmo što sam o tom piše Savi Tekeliji, 6 septembra 1839 godine:
Kako narod naš dela moja uvažajet, i vcja knjigi moja s kakovim userdijem čtit i polzujetsja, o sem ja molču. No iz sih, velikodušni Srbine, uvideti možete koliki trud ja, za 34 leta, s perom mojim, na polje mladija literaturi našeja, v tesnjejših mojih opstojatelstvah, mnogaždi alčušče i žaždušče, podnosil jesam! I čto me ino na sej podvig oduševljavalo i nudilo, neželi iskrenoje moje žedanije narodu v prosvešteniji jego na polzu mi biti. Bog mi i sovest moja svidetelji v sem sut, da ja ščastije moje narodnija polzi radi prenebregal jesam, žertvom jemu sotvorilsja, i na konec v starosti mojej na žezal negli prosjaka nizrinovenu mi biti viždu. Kol krati serce moje, rascveljeno, slezi mi iz očes točit, hotja oni i slatki sut mnje, ibo sovest mja ublažajet da nevino straždu, i ubožestvo terplju.
Zato, Vaše Visokorodije, blagodjetelni i vesma retki Srbine imajte prizrenije sverhu mene, vsja nadežda moja, posle Boga, na Vas; ne išču inija milosti, točiju koju mi po pravdje izvolite dati. Pri blagodušnom zavedeniji vašem prošu kakovu nibud službu, da ja vozmogu mnje nasuštni ko izdržaniju mi života zaslužiti, vo pervih že nužno mi jest obitelj imeti (kvartir), v nej že prebivaja, potščusja i ostatak mojeja žizni na vseopštu polzu obratiti. V pročem vručajasja v milost, jesam so strahopočitanijem Vašego Visokorodija milostivago gospodina izumirajušči rab, Milovan Vidaković, s. r.
Je li dobio što je ovim suznim pismom tražio, ne zna se; ali se zna da ga nemaština nije nikad ostavila!
Pred smrt na godinu dana ostane skoro bez ikakve zarade, a beše već i oslabio. Varoški indžinir Dimitrije Jovanović primi ga u svoju kuću, da mu decu poučava. Tu više nije trpeo oskudicu. U Jovanovićevoj kući je i umro od vrućice, u novembru 1841.2 Jovanović je uzeo na sebe teret ukopnih troškova: ali đaci su ga hteli velelepnije sahraniti, pa su kupili dobrovoljne priloge od tamošnjih Srba. Sahranjen je u srpskom peštanskom groblju. Srpska Matica, docnije, stavila mu je čelo glave mramorni krst.
Vidaković je bio očiju crnih, čela visoka, lica duguljasta brade i brkova nije nosio.
U jelu i piću bio je umeren, u društvu razgovoran i, što ono vele, pun natučen raznih priča i uljudnih pošalica. Bio je krotak, skroman, čovečan, i veliki rodoljub.
Njegova, dobro pogođena slika ima u Narodnom Muzeju, u Beogradu.