Категорија: Z

Zelić Gerasim, arhimandrit, rodio se u selu Žegaru, na tromeđi, u Dalmaciji, 11 juna 1752, od oca Andreje i majke Jovane.

Kršteno ime bilo mu je Ćirilo, a Gerasimom je nazvan kad se zakaluđerio.

Knjigu je počeo učiti u mestu svoga rođenja, u kaluđerice Ane, koju su zvali Baba Štula, jer je bila hroma, i išla na štuli; a dovršio je učenje u manastirima Krupi i Krki.

Godine 1774, juna 3, pođakonio ga je, na Stanjevićima, crnogorski vladika, Sava Petrović.

Posle toga, živeo je u manastiru Krupi, vršeći dužnost koju mu je iguman određivao.

Godine 1778, marta 2, zapopio ga je, u Plaškom, Vladika Petar Petrović.

Posle ovoga slučaja, prvi put je Zelić sišao u Srem i u Bačku, pa se opet vratio u svoj manastir.

Godine 1782, ostavio je manastir i krenuo se put Krfa, da se uči živopisati ikone. U Mlecima, po savetu nekih prijatelja, promeni svoj put: mesto da ide u Krf, okrene se, preko Austrije i Poljske, u Rusiju i, 30 juna 1782, stigao je u grad Mirgorod, u „Novoj Srbiji“, gde je našao mnoge Srbe, koji su se onamo naselili iz Banata, Srbije, Bosne, i Hercegovine.

U Kijevu je neko vreme učio crtati, i molovati ikone; ali mu taj posao, u kom je dobro napredovao, naudi očima, te ga ostavi i uputi se, preko Carigrada, u otadžbinu. Uz put svrati i zadrži se u Sv. Gori, gde nauči grčki, i ne ode u otadžbinu, nego se vrati u Carigrad, gde ga jerusalimski patrijarh Avramije proizvede za arhimandrita, 19 juna 1785 godine.

Iz Carigrada dođe u Dalmaciju; pomoću dobrih ljudi bude primljen za arhimandrita manastira Krupe, pa se onda, po drugi put, krene preko Austrije i Poljske u Rusiju.

U Poljskoj se je javljao poljskom kralju, Stanislavu Ponjatovskom.

Prešavši preko granice u Rusiju, otišao je najpre u Kijev, gde je video caricu Katarinu Drugu, i Josifa Drugog, cara austriskog.

Iz Kijeva je došao u Petrograd, gde je, od dobrih ljudi, dobio znatne priloge za svoj manastir, pa onda udari na Moskvu, i otuda, s velikim darima, vrati se u Krupu, te preda sve priloge crkvi, 1789.

Ali ga tu optuže mletačkoj vladi kao čoveka državi neverna, te u malo nije otišao u donje tavnice inkvizitorske. Ali se je, srećom, sačuvao od te bede, pobegavši u Trst, pa onda u Beč. Iz države austriske vratio se je u manastir Krupu tek kad je nestalo neprijatelja koji su mu radili o glavi, i godine 1796, postao je glavni Vikarije za poslove pravoslavne crkve u Dalmaciji, gde mletačka vlada nije trpela pravoslavnoga vladike!

Kao takav, pohodio je sve pravoslavne bogomolje u Dalmaciji tri manastira: Krupu, Krku, i Dragović, i 54 crkve. I svud je uvodio red po kanonima, i uklanjao zloupotrebe i greške, gde ih je opazio.

Osem toga, starao se je jako da se za Srbe u Dalmaciji uredi kakva škola, da narod ne ostaje u tami.

Godine 1806, februara 17, po Požunskom miru, Dalmaciju zauzmu Francuzi, i uvedu onamo svoj red i svoju upravu.

Zelić, u svom „Žitiju“, lepo opisuje šta je nastalo u Dalmaciji, kad su Francuzi osvojili Mletke, i oborili republiku mletačku. Čim je pala uprava u Mlecima, nastalo je besuđe u celoj Dalmaciji: ko je bio jači, onaj je bio i stariji… Ali kad vlasti i starešine zauzete svoja mesta, onda je i pravoslavna crkva dobila slobodu kretati se u granicama svojih kanona, bez ikakve smetnje.

Godine 1808, jula 2, Zelić je iz Zadra otišao u Milan, i tamo, preko vicekralja Jevđenija, izradio te je Car Napoleon, ukazom svojim, naredio da pravoslavni Srbi u Dalmaciji dobiju svoga vladiku!

Da zahvale caru za ovu dobit, Dalmatinci su poslali u Pariz deputaciju. U ovoj deputaciji bio je i Zelić.

U Parizu se je Zelić predstavio Napoleonu, i nekoliko puta razgovarao s njim. Opis svega toga u njegovom Žitiju vrlo je zanimljiv.

Napoleon je, posle toga, postavio Venedikta Kraljevića za vladiku Dalmaciji, a za zastupnika mu, u Boci Kotorskoj, samoga Zelića.

I Zelić je u Boci radio svojski da uvede red u crkvene poslove. I ovde, opisujući zapuštenost i zloupotrebe sveštenstva, Zelić daje dragocenu građu za opis narodnoga života u ono vreme u onim krajevima.

Pred što će Austrijanci opet zauzeti Dalmaciju, Zelić da ostavku na zastupništvo vladičansko u Boci, i dođe u svoj manastir Krupu.

Odatle, kad se Austrija i Francuska zarate, ode 1814 u Beč, gde se je nagledao careva, kraljeva, knezova, i druge krupne gospode, koja se je bila stekla u Beč, radi Jevropskog Kongresa.

Dotle je već bio ostareo i obolestio se; ali je za to ne manje opisivao svoje vrlo burno žitije, i doveo ga je do godine 1817.

Zelić je, docnije, krenut iz svoga manastira Krupe, i zatočen u Beču, odakle je, posle, na svoju molbu, premešten u Budim gde je i preminuo godine 1838.

Boraveći u Budimu kao zatočenik, Zelić je, 8 marta 1825 godine, zaveštao 6000 forinata u zdravim cvancikama, dodavši, docnije, još 2100 forinata: na vaspitavanje pravoslavnih mladića iz Dalmacije za sveštenike pravoslavnoj crkvi u Dalmaciji.

Ova je zadužbina u Karlovcima; njom, kao i drugim narodnih fondovima, upravlja patrijarah srpski.

Ta Zelićeva zadužbina danas iznosi više od 26.000 forinata, to jest preko 52.000 dinara!

Gerasim Zelić napisao je svoje „Žitije“, i štampao ga u Budimu 1823 god. To je velika knjiga u 8-ni, sa 643 strane.

I „Žitije“ i „Fundaciju“ Zelićevu preštampala su Braća Jovanovići, knjižari u Pančevu, u svojoj „Narodnoj Biblioteci.“

Dao nam Bog ovakih kaluđera, kao što bejaše Gerasim Zelić!

Zeka Buljubaša, gde se rodio, upravo se danas ne zna. Jedni vele da je mesto njegovoga rođenja Nova Varoš, u nahiji seničkoj, a drugi kažu da je rođen u Spreči, u Bosni. Gledajući koliko mu je bilo kad je poginuo, izlazi da se je rodio godine 1785.

U Srbiju je došao za Karađorđeva ustanka, i nahodio se, iznajpre, uza Stojana Čupića. Docnije mu je bilo naređeno da čuva od Turaka drinsku granicu, i on se je smestio u Parašnici, u hataru crnobarskom; tu je pribrao družinu Golih Sinova; imao ih je kad 50, kad 100, a kad kad i 200.

Zekini su se vojnici zvali „Goli Sinovi“ za to što su bili sve sami bećari, ljudi bez kuća i porodica, pa naravno, u početku, i goli i bosi; ali su oni, docnije, bivali odeveni u čohu i u zlato, a okićeni najlepšim oružjem.

Zeka je naročito bio lak da dozna šta rade Turci onamo preko Drine, i da im namere pretiče. A i u velikim bojevima, svakad je uzimao na se deo junačke zajednice, i u svačem se odlikovao muškim junaštvom i mudrim rasporedom.

Njemu Pop Luka Lazarević ovako piše:

„Goli sine, Buljubaša, Zeko!
Ded’ ustani i golaće kreni!
Da si brzo u Lješnici bjeloj,
Loznica nam u nevolji cvili“…

Dalje, u razređivanju za napad na Turke kod Loznice, veli mu:

„Goli sine, Zeko Buljubaša!
Dobro čuvaj brda i Gučevo,
Uteći će u planinu Turci“!

Kad je, 1813, turska sila, pod vezirom Derendelijom, nagrnula iz Bosne na Srbiju, Srbi su načinili šanac na selu Ravnju, na onoj suvoj prevlaci između Save i Zasavice, i tu su mislili ustaviti tursku vojsku, dokle joj druga srpska vojska ne bi ozgo udarila u leđa, te bi tako Turke suzbili i vratili ih u Bosnu.

Ova se nada nije navršila, nego, naprotiv, turska vojska, posle 17 dana nečuvenoga srpskog odupiranja, razbije Srbe, i natera ih da se u velikom neredu povuku iz šanca.

Videći tu pogibiju svoje braće, Zeka, sa svojim Golim Sinovima, načini stražnji lanac, te stane zaklanjati Srbe koji su odstupali, a uzbijati Turke koji su napadali. Time je mnogima dao vremena da iznesu glave, a sebi i družini svojoj kupio pravo na nesamrtno ime. Videći da se već, bar za onaj mah, hoće da utuli sveća srpske slobode, Zeka nije ni mislio da sebe čuva. Dok je bilo baruta, zaklanjajući se za neke hvatove drva, ustavljali su Turke puškama, a kad baruta nestane, on, i njegovi Goli Sinovi, isuču svoje oštre noževe, još po jedan put pogledaju na oblačno nad Srbijom nebo, osvrnu se na lepe mačvanske ravni, poglede preko Drine ka ponosnoj Bosni pa, pomenuvši Boga i svoj narod, juriše s golim noževima u Turke; i tako sekući budu isečeni svi do jednoga!

Milutinović ovako peva:

„Al’ dok pade Zeko Kapetane,
Sa svom vjernom prekodrinci braćom,
I dok pade Šišo Petronije,
Sa izvesnim uskocima hrabrim.
I Turcim’ je zakukala nena“.

Tako je svršio niz svojih junačkih dela Goli Sin Zeka Buljubaša, u 28 godini svoga života!

Zeka je bio čovek krupan, pun, glavat, dugih obraza, krupna glasa, smeđe kose; naravi je bio vesele, a u suđenju razborit. Milutinović veli da u ono vreme, u svoj srpskoj vojsci, samo je Zeka Buljubaša mogao biti viši rastom, i jači snagom od Karađorđa.

Večna slava i njemu i njegovim junačkim drugovima!

Zečević Miloš, profesor, dobrotvor, rodio se na Cveti 1838 u selu Brnjici, u Gruži. Učio se je u Kragujevcu i u Beogradu, gde je svršio prava.

Godine 1861 septembra 9 postao je suplenat u kragujevačkoj gimnaziji, a 1 oktobra 1863 profesor u istoj školi. Iza toga premešten je u beogradsku gimnaziju.

Godine 1883 avgusta 6 postavljen je za direktora gimnazije u Užicu; dao je na to zvanje ostavku, i razrešen od službe.

Godine 1887 januara 8 postao je honorarni profesor u beogradskoj gimnaziji, a 11 avgusta iste godine utvrđen u tom zvanju.

Godine 1889 juna 9 postao je profesor Velike Škole, a 6 oktobra 1895 stavljen je u pensiju, zbog bolesti (Bio je uganuo nogu u kuku te nije mogao ići).

Imao je orden Sv. Save trećeg reda.

Posle duge bolesti umro je u Beogradu 5 februara 1896 godine.

Zečević je bio čovek visoka rasta, krupnije snage, i leđa još iz mladosti malo pogurenih.

Kad bi se hteo s kim rukovati, obično je pružao samo dva prsta (kažiput i veliki) desne ruke, jer druga dva prsta (domali i malić) još u detinjstvu ožežena, bila su mu se pokupila u šaku.

Zečević se nije ženio.

Štedljivo živeći, on je stekao 40.000 dinara, i tu je sumu ostavio kragujevačkoj gimnaziji i beogradskoj Velikoj Školi: zavodima u kojima se i sam učio. Prvoj dve a drugoj tri petine od toga novca.

Iz te sume davaće se pomoć siromašnim a dobrim učenicima u tim dvema školama.

Zečević je štampao:

1. Viljema Tela od Florijena 1867;
2. Građanski zemljopis svega sveta za srednje škole. Beograd, 1870;
3. Istoriju Sveta 1 i 2. Beograd, 1880;
4. Kako se piše istorija za škole. Odgovor Jovanu Đorđeviću, Beograd, 1884.

I u predavanju i u pisanju istorije milovao je pripričati po koju pikantniju anegdotu iz života dvorova i istoriskih ličnosti!

U čase dobra raspoloženja najviše ga je veselilo lepo pevanje koje narodne pesme, i harmoniska muzika. To mu je bilo slast nada slasti.

Zečević je za izvršnika svojemu testamentu ostavio Svetozara Milosavljevića.

Testamenat je izvršen, i oba zavoda već su primila koliko kom pripada, te i pomažu siromašne a dobre đake, na korist nauci i na slavu čestitom dobrotvoru.

Bog da ga prosti!

Zdravković Stevan, đeneral, savetnik, rodio se u selu Živici, kod Požarevca, 15 aprila 1833.

Osnovnu školu učio je u Požarevcu. Svršivši u 18 godini četiri razreda gimnazije, stupio je 1851 u tadašnju artilerisku školu u Beogradu.

Godine 1856, po svršetku učenja u toj školi, postao je potporučnik, i za tim je poslan u Pariz, da svoje vojno obrazovanje dovrši.

U Parizu, u politehnici, i u školi de Ponts et chaussées ostao je pet godina, pa se 1861 vratio u Beograd.

Služio je najpre u glavnoj upravi građevina, pa onda kao indžinir okruga kragujevačkoga.

Godine 1865 Zdravković je postao profesor matematike u našoj vojnoj Akademiji.

Godine 1867 preveden je u vojsku, kad indžinirski kapetan prve klase.

Godine 1875, postao je indžinirski potpukovnik, i vršio je opet dužnost nastavnika u vojnoj Akademiji.

Te iste godine postao je ministar građevina.

Godine 1876 postao je pukovnik i za vreme rata s Turcima borio se u timočkoj vojsci kod Zaječara i kod Kule.

Godine 1880 vidimo ga opet kao ministra građevina. Posle je bio komandant tvrđave Beograda, pa upravnik vojne Akademije.

Godine 1893 postao je đeneral.

Zdravkovićevi književni radovi ovo su:

1. Osnovna mehanika za učenike vojne škole 1—6 u Beogradu, godine 1875 i 1880.
2. Građevinska mehanika. Prevod. Beograd. 1883.
3. Napad i odbrana tvrđava. Beograd. 1891.

Zdravković je, u poslednje vreme, bio član Državnog Saveta, pa je odatle otišao u penziju.

Bio je čovek vrlo tih i miran, a u poslednje vreme žalio se mnogo da ga izneverava pamćenje.

Preminuo je u Beogradu 4 avgusta 1900 a 5 istog meseca sahranjen je sa svim počastima koje đeneralskom činu pripadaju.

Bog da ga prosti!

Zdravković Milija rodio se u selu Lomnici, u Gornjoj Resavi, pa je odonuda sišao u selo Brestove, blizu Madveđe.

Milija je izabran za savetnika od nahije ćupriske kad ono Karađorđe, onako kratkom presudom, otera iz Soveta resavskoga savetnika Đuricu¹.

Godine 1813, Milija i sin mu Milosav, predadu se Velikom Veziru Kuršid-Paši koji, ovoga poslednjega, pokloni Popu Dini Nišliji, koji je naskoro, posle toga, postao Beogradski Mitropolit pod imenom Dionisije.

U ovoga mitropolita, Milosav je, posle, bio pisar, i sabirao mu je dimnicu i druge prihode.

Za vreme Hadži-Prodanove bune, Turci pritegnu i staroga Kneza Miliju, dovedu ga u Beograd, i u malo ga ne poseku, ali ga je izmolio rečeni Mitropolit Dionisije.

Skopljak ga, na mitropolitovu molbu, ostavi živa, ali mu zapovedi da se nikud ne makne iz Beograda.

I starac je bio zadovoljan, jer, živeći kod sina, mitropolitova pisara, nije ni imao nevolje izlaziti kud u sela.

Kad bi, a jedno veče, pored svega toga vezirova oproštaja, Ćaja-Pašina pošlje ljude, te Kineza Miliju uzmu iz mitropolije, odvedu u grad, i pogube, na glavu njegovu nabiju na kolac,² više gradske Stambolske Kapije, među drugim glavama srpskim.

Tako je starac Milija Zdravković izgubio glavu ne za ono što je radio, nego za ono što su se Turci bojali da ne uradi.

Za Miliju Zdravkovića, Milinović ovako peva:

„Aj Milija od ćuprijske kneže!
Jednooki al’ mudri viteže!
Ti si mnogo pretrpeo jada,
Kad se Srbi pregonjahu tada,
Sa Turcima okolo Morave,
A najviše okolo Ćuprije,
U kojoj si, Kneže, knezovao,
I pošteno svagda se vladao“.

---

1. Prota Nenadović, Memoari, str. 196—197; samo ga Prota pogrešno zove Velisav ↩︎
2. Milutinović, Istorija, str, 180. ↩︎

Zdravko, iz Đunisa rodom, vojvoda kruševački, čuvao je najviše šanac na Topoljaku, koji je bio na levoj obali reke Morave, sproću Deligrada.

U Karađorđevu Protokolu ima 15 numera koje pominju zapovesti koje su slane ovome vojvodi Zdravku. Svuda se imenuje vojvoda, i preporučuje mu se da šanac Topoljak dobro opravi i, što više može, desetka svuče u šanac.

Ništa se više nije moglo saznati o tom čoveku.

Zaharijević Ilija, direktor beogradske gimnazije, rodio se u selu Pločici, blizu Kovina, u Banatu.

Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja; gimnaziju je svršio u Karlovcima; filosofiju u Segedinu, i Pešti, a jednu godinu bogoslovije slušao je u Karlovcima.

Godine 1839, prešao je u Srbiju, i postao je profesor u gimnaziji, a godine 1842 povereno mu je i direktorstvo u toj školi.

Bio je čovek visok, suv, slaba zdravlja, ljut, ali profesor, vredan i jasan u predavanju. Nosio se je uvek čisto, fino.

Godine 1848, kad preko buknu srpski ustanak protiv Madžara, Zaharijević, ma da je bio čovek slabo od suve bolesti, ostavi službu, pređe u Banat, obuče gunj, obu opanke, i pripasa silaje i ode da se bije za stvar svoje braće. Od prirode je bio čovek entuzijasta, a u ovo doba bejaše toliko zauzet za narodnu stvar da je nekad izgledao kao kakav prorok s visine zadahnuti.

Nekako pred Pretrov dan 1848, u našoj školi držaše se godišnji ispit; osem druge gospode, bejaše tu i Mitropolit Petar. Na jedan mah, vrata se otvoriše, u sobu uđe i k Mitropolitovoj ruci priđe čovek u odelu banaćanina seljaka, u opancima, u gunju sa silajem i pištoljima; u ruci držaše crni, široki seljački šešir, s trobojnom trakom povezan.

To bejaše glavom naš nekada slabunjavi direktor Ilija Zaharijević, ogoreo od sunca, okosmatio od rada, i čisto se podmladio od neke misli koju u glavi nosi. Prišavši k Mitropolitu, kaza mu nešto šapatom, poljubi ga na novu u ruku, pa se pokloni i ode.

Za nas, đake, to bejaše nekaka mila pojava: čovek, koga smo poznavali kao velika gospodina, i bolešljiva direktora, da se ovako ostavi gospodstva i lakote, pa da ode u vojsku na muke svakojake — bejaše nam vrlo veliki!

I čudili smo mu se, i voleli smo ga.

Onamo su ga izabrali, posle nekog vremena, za člana Glavnog Odbora, u Karlovcima.

Po svršetku rata, nije se vraćao ovamo, nego se nastanio u Novom Sadu, gde je i preminuo, meseca maja 1853, u bolnici srpske opštine. Ispratili su ga profesori i đaci gimnazije novosadske.

Zaharijević je bio redovni član Društva Srpske Slovesnosti.

U književnosti su od njega ostali ovi spisi:

1. Oda Mitropolitu Petru o slavi njegova imen-dana, 1842, u Beogradu;
2. Srpska Gramatika, u Beogradu, 1847;
3. Odgovor 1. i 2. g. Sr… u Beču, 1850.

Ovde je branio svoju gramatiku.

U književnim listovima onoga doba ima još nekih sitnijih sastava njegovih, ali su od manje vrednosti.

Zah Franja, srpski đeneral, rodio se 19 aprila 1807 u Holomucu, u Moravsvoj.

Učio se je u Brnu, u Beču, i u Parizu. Umešan u madžarsku bunu 1848, bio se je neko vreme uklonio iz Austrije, i putovao je mnogo po svetu. U Srbiji je najpre služio političkim ciljevima srpske vlade, a posle je, pod vlašću ministra Ilije Garašanina, uredio prvu artilerisku školu (današnju vojnu akademiju), i u njoj bio prvi nastavnik i upravnik.

Lični njegovi neprijatelji uradili su da godine 1859 bude prognan iz Srbije, ali je docnije vraćen i postavljen opet na staro mesto u vojnu školu.

Komandovao je Ibarskom vojskom 1876, i izdržao je na Javoru nekolike bitke. Ranivši se u nogu, dao je da mu se noga odseče, i ostaloga svog veka išao je na štuli. Dobivši pensiju, otišao je u Brno u Moravskoj, k svojim prijateljima, gde je i preminuo 2 januara 1892 godine.

Bio je odličan vaspitač mladića, koji su bili pod njegovom upravom.

Bog da ga prosti!

Zagorica Aron, stradalnik, bio je sekretar u Kneza Miloša kancelariji za prve vlade kneževe. Njegovo se ime češće pominje i za knezovanja Kneza Mihaila do 1842. Tada pak, za Knezom Mihailom, ostavi i Zagorica Srbiju, i živeo je potad u Novom Sadu.

Godine 1849 desio se na toronju novosadske crkve. Tu ga uhvate Madžari i, 14 aprila, po presudi prekog suda, obese!

U porti Jovanjske crkve na severnom zidu ima ploča od crvenog mramora s ovim zapisom:

Aronu Zagorici prekim sudom za nevinoju vjernih caru Serbov kroviju žažduščih buntovnih Mađarov, v Novom Sadje, aprilija 14, ljeta 1849, u 1/2 1 časa, cvjetuščago života lišenu.

Tužna jedinoutrobna bratija jego Mojsej, Nikolaj, i Simeun so sestroju Marijeju, ljeta 1854, položiše sije kresnoje znamenije.

Zagla Đorđe rodio se u selu Blacu, u Makedoniji.

Prvih godina, po srpskom ustanku na dahije, Zagla je, sa svoja tri brata: Dimitrijem, Pavlom, i Todorom, došao u Srbiju, i stanio se u Smederevu.

Nije prošlo mnogo posle toga, a mi Zaglu vidimo kao prvog buljubašu, u Smederevu, pod komandom Vujice Vulićevića.

Docnije, kad se je Smederevo, s nekoliko sela do reke Ralje, odvojilo od nahije, i postalo za sebe upravna celina, onda je toj celini postao vojvoda Vule Ilić Kolarac, a Đorđe Zagla ostao je i pod njim kao prvi buljubaša.

Zagla je bio čovek junak, i odlikovao se je u mnogim bojevima, a i rana je teških bio dopao. Osobito se hvali njegovo junaštvo i dosetljivost u boju na Suvodolu 1809, kad je, za svojim vojvodom, Vulem Kolarcem, jurnuo u tursku vojsku, te je zbunio, vičući turski:

— Pobegoše Turci! Pobegoše Turci!

I u tom boju je ranjen u trbuh; ali ni ta rana nije bila samrtna.

Posle srpske propasti 1813, Zagla je, sa svojom braćom, prešao u Mitrovicu (Sremsku), i otpočeo trgovati. Braći njegovoj trgovina je išla za rukom, a njemu nije, te se mane posla koji mu nije donosio nikakve koristi, nego je sedeo, i živeo od onoga što je bio u Srbiji stekao i u Mitrovicu preneo.

Kad je Srbija, pod Knezom Milošem, na novo ustala na Turke, i kad se stanje stvari okrenulo sa svim na dobro, Zagla ostavi Mitrovicu, i vrati se u Beograd. Tu je, kao zaslužan čovek, dobio izdržanje iz državne blagajnice, i živeo je u svojoj kući od svakoga uvažavan i poštovan.

Za Đorđa Zaglu ima priča koju nije šteta pribeležiti. Živeći u Beogradu, Zagla je imao prijateljicu bulu, koju su zvali Badža. S ovom svojom prijateljicom, Zagla se razgovarao cvećanim jezikom na ovaj način: kad on hteo što da kaže prijateljici svojoj Badži, on bi uzabrao cvet, koji kazuje njegovu misao, i koji hoće da joj pošlje, zavio bi ga u maramu, pa bi tu maramu vezao svome psetancetu oko vrata. A pseto, naučeno, otišlo bi Badži, i od nje bi, na takav isti način, odgovor donelo!

Đorđe Zagla umro je 30 novembra 1847, i sahranjen je kod Markove Crkve, u Paliluli.