Knežević Ivan, knez od Semberije, rodio se u selu Dvorovima, a, docnije, boravio je u selu Popovu, u beljinskoj nahiji.
Ivan je rano izašao na glas u svojoj okolini, za to je i postao Knez Semberije1, kad mu je tek bilo 20 godina! Narod ga je veoma poštovao, za svašta ga pitao, i, bez njegova odobrenja, nije činio ništa. Sami turski bezi: Vidajić Rašid-Beg, Tuzlagić, i drugi, cenili su u svačem njegovu pamet i njegovo znanje. Pesma još veli da se je sam Kulin Kapetan pobratimio s Ivanom, uvažavajući njegovu veliku mudrost i neobičnu dobrotu.
Godine 1806. pređe Kulin-Kapetan, s vojskom, preko Drine, i porobi Jadar i Podrinje. Popalivši sela, Kulin prevede u Bosnu silno roblje: jedni vele 111 roba, a Milutinović tvrdi da je, bilo 303 roba.
Boleća duša dobroga Kneza Ivana zašišti od tuge, videći da će se to roblje rasprodati i razvesti kud koje, po svem carstvu turskom. Za to ode Kulinu, koji je svoj toj vojsci bio starešina, i ponudi mu otkupe za roblje.
Kulin zaište osam hiljada rušpija. I Ivan, ma da nije imao toliko novaca, pristane, uzme roblje, izvede iz turske vojske, skloni u svoju kuću, pa pozove kmetove iz Semberije, prostre pred njih kabanicu, i rekne: da prilaže koliko ko miluje za otkup roblja!
Milutinović peva da je Ivan sav otkup sastavio, Kulinu ga izmirio, i roblje naranio i napojio, pa pustio, da ide kud koje hoće.
„Ode roblje kud je kome drago, Blago Ivi i Ivinoj duši! I to Ivi niko ne pripozna. Ni Ivanu kogode zahvali. A kamo li da Ivanu plati! Ivan ne će ni od koga plaće. Ivanu će Hristos Gospod platit’ Kada Iva bude na istini“!…
Među tim, drugi vele da je Ivan, svojom novcima, jedva polovinu otkupa sastavio; a za drugu polu pošao prositi po trgovcima, nu tu ga sreća izda, te otkupa ne mogne sastaviti. Kad to vidi, Ivan prebegne u Srbiju, i živeo je u velikoj siromaštini.
Karađorđe ga je postavio za vojvodu onim prekodrincima koji su dobegli u Srbiju, i koji, kao i Ivan, nisu imali nigde ništa. Za to vreme, bio je uvek pod vlašću Luke Lazarevića.
Kad je Srbija stradala 1813, onda je Ivan Knežević izgubio i zemlju u kojoj je imao pravo sirotovati, pa se je morao potucati van Srbije.
Posle godine 1815, Kneza Ivana vidimo kao člana u šabačkom okružnom sudu. Tu službu dao mu je Knez Miloš iz priznanja prema njegovom velikom dobročinstvu.
Kad je, kao star čovek, i za tu službu onemoćao, Ivan je boravio u dvoru vladike Maksima, u Šapcu, gde se je i upokojio, i ukopan je u šabačkom groblju.
Kad je umro, mogao je imati oko 70 godina.
Slika Kneza Ivana od Semberije, nalazi se u beogradskom Narodnom Muzeju.
Mladim Srbima, rad kojih i zbiramo ove, i ako ovako oskudne podatke, svetujemo da, svakojako, pročitaju celu narodnu pesmu o tom: kako „Knez Ivan otkupljuje roblje od Turaka“. Iz te pesme videće da je narod srpski, i u ono teško vreme, pored junaka na bojnom polju, imao i dobrotvora kakvi su slava svakom vremenu i svakom narodu!
A tako isto radovaće se ako pročitaju Milutinovića pesmu „Semberac ili vrlost i nadežda Bošnjaka,“ u Trojebratstvu, str. 39—72.
- Semberija zove se deo zvorničke nahije, u Bosni, na levoj strani reke Drine. ↩︎