Lambrović Leontije, mitropolit beogradski, rodio se u Drinopolju, a u Beograd je došao, radi službe, još za Mustaj-paše Šinikoglije.
Kršteno ime bilo mu je Lazar, a Leontije se nazvao kad se je zakaluđerio.
Kad je došao u Beograd, Lazar je bio puki siromašak i, uz to, pritisla ga je bila neka teška boleština.
Tako bona siromaška, Lazara uzme za slugu ondašnji beogradski mitropolit Metodije.
Posle nekog vremena, po što se Lazar, u mitropolitovoj kujni, dobro poranio, zdravlje se njegovo sa svim popravi. Mitropolit, među tim, opazi da se Lazar odlikuje mnogim sposobnostima. Za to ga je zavoleo, kao rođenoga sina svoga, i učio ga, i upućivao u svačem. Po želji Lazarevoj, mitropolit ga i zakaluđeri, nadenuvši mu ime Leontije.
I posle toga, starac je učio mladoga duhovnika, i spremao ga za veliku duhovnu službu, do koje je jednom mogao doći. Čak je našao nekakva Francuza, doveo ga u svoj dvor, i plaćao mu te je Leontija učio francuski.
Na taj način, kroz kratko vreme, Leontije je vladao kujnom, kesom pa, valja reći pravo, i svom dušom staroga dobroga Mitropolita.
Dotle su Dahije već bile udavile Mustaj-Pašu, i zavladale Beogradom i svom Srbijom; ali, dotle se je već i u Srbiji počelo osećati neko vrenje, protivno Dahijama i njihovom vladanju.
U tako mutno doba, mladi, lukavi duhovnik Leontije okleveta tajno starca mitropolita Metodija, te Dahije i njega udave, čime stolica Mitropolije Beogradske ostane prazna.
Leontije sada, s preporukom dahiskom, ode u Carigrad, i zavladiči se. Vrativši se u Srbiju, sedne na stolicu svoga dobrotvora, čijom se je krvlju već bio obojio.
Kad su Srbi, u početku 1804, ustali na Dahije, Leontije je boravio u Beogradu i, više puta, izlazio je među Srbe, i nagovarao ih da se ostave bune, i da se s Turcima izmire; ali, u drugoj poli godine 1805, videći da su Srbi Turke u gradove sterali, Leontije izbegne iz Beograda, i dođe u Smederevo među Srbe, rekavši da želi u svom stadu trpeti i zlo i dobro!
Leontije je gledao svakojako da se umeša u narodne poslove, i da postane predsednik u „pravitelstv. Sovetu“, nu Srbi ga nikako nisu hteli primiti, jedno što je bio Grk, a drugo što ih je, kao turski čovek, od početka ustanka, svetovao i nagovarao da se predadu Turcima, i da se umire, a osobito ih je odvraćao od Rusa, da se s njima ne mešaju, jer će ih prevariti i ostaviti, kao što su ostavili Moriju, te će ih Turci onako isto iseći i porobiti.
Za sve ono vreme, od 1804—1813, Leontije je više teglio k stanju koje je bilo do 1804, nego k onom koje se je stvaralo od te godine pa ovamo dalje.
Njega krive, njega osuđuju, njega proklinju svi iz reda suvremenici: gde se god pomene njegovo ime, svuda se na njega sipa osuda i kletva!
Danas je još teško presuditi: da li je Leontije ovu kletvu zaslužio kakvim pozitivnim radom protiv Srba i Srbije, ili, možda, samo svojim raspoloženjima prema onom što su radili Srbi.
Da je bilo ono prvo, teško je verovati da mu Srbi ne bi brzo presudili. Već može biti da on, Grk rodom, mitropolit položajem, mešajući se s pašama, s konzulima, s diplomatima onoga doba, koji, imajući vrlo često presudnoga glasa u poslovima državnim, obično misle da sudbinu naroda drže među svojim prstima, kao prelja žicu, pa je mogu upredati koliko im se hoće, i kako im se hoće — nije ni malo verovao u trajnost onoga što su tvorili Srbi od 1804—1813. Lasno može biti da Leontije nije verovao da seljaci u opancima, s trešnjevim stupama, mogu, ma u čem, izmeniti oblik silnoj osmanskoj carevini, ne pomišljajući kakvu moć imaju ideje koje kreću narode. Takih nevernika biva u sva vremena, i u svih naroda; i takima, ma da ne učine nikakvih pozitivnih zala, narodi za samu tu veliku njihovu mudrost, za samu tu nevericu u narodnu moć, često plaćaju osudama i proklestvom!…
Vreme, i objava svih dokumenata iz onoga doba, kazaće nam i pravo lice ovoga kletoga vladike!
Godine 1813, prebegao je u Austriju, 1814 otišao je u Rusiju, i stanio se je u Kišenjevu. Na skoro se razboleo, i bolovao je dugo i teško.
Tek godine 1822, pošto se je, pred više duhovnika, ispovedio da je došao glave svome dobrotvoru mitropolitu Metodiju, Leontije je otišao Bogu na istinu.
Bog na nebu neka mu bude milostiv; a ovde mu je narod svoju strašnu presudu već izrekao!…
Dopuna
Pred pad Srbije 1813 jednom u beogradskoj crkvi, kad su đaci pevali: „Spasi Hriste Bože, i pomiluj“, Leontije je glasno izgovorio ovo:
„Spašće Bog onoga koji pobegne u Nemačku! Ja sam pripravio veliku lađu na Savi: ko hoće da se spase, neka ide u lađu, pa će se spasti!“ (Život Maksima Jevgenijevića, str. 15).
Ukazom od 5 aprila 1829 godine, ruski car Nikola dao je Leontiju hiljadu desetina zemlje u Besarabiji. (Rasprava Morozova P. O. Istoričeskije materijali).
Godinu smrti Leontijeve nisam mogao doznati.