Lazarević Aleksa, prota šopićski, rodio se u selu Šopiću, u beogradskoj Kolubari.
Ne zna se gde se je učio ovaj čestiti sveštenik, a ne pominje se ni da se je gde odlikovao na bojnom polju, ali je, van svake sumnje bio čovek vrlo razuman i u ono vreme, jedan od pismenijih sveštenika.
Jer, Protu Aleksu mi vidimo u Zemunu, pred đeneralom Ženejem, 28 aprila 1804, gde je ovaj, po naredbi svoga cara, ogledao da izmiri Srbe s Turcima: a viđamo ga i na drugim narodnim skupštinama od 1804—1805.
U drugoj poli aprila 1805, bila je, poviše Ostružnice, u selu Pećanima, skupština Srba ustanika. Osem drugih važnih poslova, koje je posvršivala, ta je skupština (17 aprila) izabrala: Protu Aleksu Lazarevića, Stevana Živkovića, i Jovana Protića, i poslala ih u Carigrad, da podnesu porti zahteve srpskoga naroda.
Ova tri poslanika, putujući u tursku prestonicu, udare na Bukurešt, gde Jovan Protić ostane, a k onoj dvojici pridruži se Petar Novaković Čardaklija; i ova trojica, prispevši u Carigrad, predstave porti zahteve naroda srpskoga.
Dokle su oni čekali od porte odgovor na svoje predstavke, Srbi u Srbiji osvoje Karanovac (današnje Kraljevo) i Užice.
Porta se naročito naljuti što su Srbi Užice osvojili, pa odmah pošalje zapovest niškom Afis-Paši, da digne vojsku na Srbiju, i da ustanak srpski sa svim uguši!
Kad srpski poslanici ovo čuju, onda Stevan Živković, koji je dobro znao grčki i turski, nekako umoli Turke da ga puste, božem da Srbe uzdrži od boja s Afis-Pašom, koji ne ide samovoljno na Srbiju, nego ga Sultan šilje; a kao jamce za se, Živković ostavi Protu Aleksu i Čardakliju, ali tajno, s nekim Grkom, ugovori da njih dvojicu, čim čuje da je Živković stigao na pobunjenu srpsku zemlju, na kakvoj lađi, krišom, isprati ili u Odesu ili u Trst.
Od Živkovićeva odlaska, uveća se strahota za Protu i za Čardakliju: svaki čas su mogli izgubiti glave, jer su Turci bili veoma ljuti na Srbe.
Ali njih onaj prijatelj vešto skloni u jednu rusku lađu, koja ih srećno prenese u Odesu. Odatle se krenu kroz Rusiju, preko Kijeva i Moskve i, 13 oktobra 1805, stignu u Petrograd.
Kad se je Prota Aleksa, iz Petrograda, vratio u svoju otadžbinu, zastao je Srbiju već u otvorenom ratu sa Sultanom.
Prota Aleksa je na jednoj crkvenoj knjizi zapisao: Kad je pošao iz Pećana za Carigrad, kroz koja je mesta prolazio, i šta je gde video i pretrpeo, dokle se nije vratio u Srbiju.
Samo tom dragocenom zapiskom1, Prota je stekao pravo na našu zahvalnost, baš da ništa drugo nije uradio.
Među tim, pominje se da je Prota Aleksa bio i na onom sastanku u Rudovcima, u početku 1815, gde je ugovoreno da se nanovo ustaje na Turke.
Mnogo sam razbirao ne bih li što više doznao o ovom zaslužnom Srbinu i svešteniku, pa sve uzalud. Bejah čuo da je umro u svom selu, i da je ukopan kod crkve, gde mu grob pokriva ploča sa zapisom!
Radostan, pohitah u Šopić, ali mi onamo kazaše da su popovi, unuci protini, dopustili majstorima, koji su zidali novu crkvu, u Šopiću, te su, s drugim grobnim belezima, izlupali i ploču Prote Alekse, i metnuli je u temelje novoj crkvi!…
Da Bog da nova crkva u Šopiću pevala dugo i mnogo, ne bi li bar ona naučila Šopićane, da poštuju grobove svojih predaka, i još ovako zaslužnih; ne bi li ih obrazumila: da ne kolju majke za nakite kćerima!…
- Golubica 5, 285 i 286 ↩︎