Lazarević Laza dr, doktor, pripovedač, rodio se u Šapcu 1 maja 1851 godine.
Osnovnu školu i polugimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja; posle je došao u Beograd, gde je produžio gimnaziju, i svršio prava u Velikoj Škola.
Godine 1871 vlada srpska pošlje Lazu u Berlin, da uči medicinske nauke.
U početku godine 1879, po položenim svim ispitima, Laza je proglašen za doktora u medicini i u hirurgiji na Berlinskom univerzitetu.
Vrativši se u otadžbinu, Laza bude postavljen za fizikusa beogradskoga okruga. Docnije je prešao u vojsku za lekara i najposle izabrao ga je Kralj Milan za svoga ličnoga lekara.
Na tako odličnom mestu Laza je imao vrlo veliku praksu, i, čisto predosećajući kratkoću svoga veka, trčao je bez umora, da bi što veći broj bolesnika svojim uslugama zadužio i sebi lep spomen ostavio.
Laza je napisao i štampao za života:
- Šest pripovedaka. Beograd 1886.
- On zna sve. Priča, koju je zajedno s Matavuljevom pripovetkom Novo oružje, Srpska Kraljevska Akademija nagradila Marinovićevom nagradom.
Posle Lazine smrti, Srpska književna zadruga izdala je (u knjizi 46 i 53-oj) život i opširan opis svega književnoga rada Lazina. Taj posao za štampu je spremio akademik Lj. Jovanović.
Lazarević je bio čovek srednjega rasta, slabe snage, crnje masti, očiju krupnih, buljokastih. Ma da je dugo nosio veće neduge (išijas, grudne boljke) on je uvek bio u sretanju mio, u govoru duhovit, u druženju ljubazan, na usluge gotov, a u lečenju obično srećne ruke. U samom pripovedanju kratak i jasan; u opisivanju često lapidaran; jezik mu je pravilan, mek, sladak.
Sve to skupa pomagalo je da se njegove pripovetke lepo prime i rašire u narodu. Čak je to moglo zasloniti i neku slabiju stranu njihovu. Lazine su pripovetke primljene i propraćene simpatičnije nego i jednoga njegovoga suvremenika.
Golema šteta što tako rano zaklopi oči svoje!
Laka mu bila zemlja crna!