Lazarević Radmilo dr, doktor medicine, pisac, rodio se u Beogradu 24 septembra 1846 godine. Njegov otac Dimitrije Lazarević, trgovac, i majka Ceka rodili su šest sinova i šest kćeri, i smatrani su, u svoje vreme, kao presrećni roditelji.
Lazareviću Radmilu kršteno ime bilo je Mijailo; ali on pripadaše onoj vrsti, u kojoj su bili Ipokrat Đorđević, Kosta Novaković, i Janićije Kujundžić, pa kad se Ipokrat prekrsti u Vladana, Kosta u Stojana, i Janićije u Milana, onda i Lazarević svoje ime Mijajlo posrbi u Radmila!
To je onda bilo srbovati!
Osnovnu školu, gimnaziju i licej Radmilo je svršio u mestu svoga rođenja.
U Beču, 29 novembra 1870, postao je doktor medicine, a 29 maja 1874 proglašen je za doktora u hirurgiji. Te iste godine, septembra 20, postao je vojni lekar, s kapetanskim činom druge klase; 5 novembra 1876 dobio je kapetanski čin prve klase; 1 aprila 1880 postao je major; 1 januara 1885 potpukovnik, a 22 februara 1893 pukovnik sanitetski.
Kao vojni lekar, učestvovao je u oba naša rata s Turcima (1876—1879), i u ratu s Bugarima 1885.
Godine 1894 aprila 27 pensionisan je i preveden u rezervu.
Godine 1895 oktobra 1 postao je načelnik prve klase sanitetskog odeljenja u ministarstvu unutrašnjih poslova; i na tom je mestu sačekao pensiju 1 dekembra 1897.
Radmilo je imao ova odlikovanja: takovski krst trećeg reda, orden Sv. Save, i orden Beloga orla.
Od njega su ostali ovi pismeni radovi:
- Prijezda. Spev. Beograd. 1863.
- O telesnom odgajivanju dece, po J. Stajneru. Novi Sad 1880.
- Glavni radovi na vojnom sanitetu u godini 1881 i 1882. Srpski Arhiv za celokupno lekarstvo. Odeljak 2, knjiga 17, Beograd. 1884.
- Vojno-sanitetska statistika za godinu 1880. Sa 4 kolor. tablice. Srpski Arhiv za celokupno lekarstvo. Odeljak 2. Knjiga 18. Beograd 1885.
Neki njegovi radovi, iz poslednjih mu godina, izašli su u izdanjima Srpske Kraljevske Akademije.
U koliko je Doktor Radmilo, za detinjstva svoga, rastao i živeo u sredini srećnoj i u svakom obilju, u toliko je za svojih zrelih godina imao da pozna i nedoskudicu, a čovek po srcu veoma blag i boleći, on je tim više trpeo i satirao se.
To mu je zdravlje obrvalo i možda smrt uskorilo: preminuo je noću između 14 i 15 dekembra 1899.
Kao pukovnik ispraćen je do večne kuće sa svim vojnim počastima, koje tom činu pripadaju. Kralj Milan bio mu je na opelu. A kao srodnika, građanina, i lekara ispratila ga je njegova mnogobrojna svojta, i silni beograđani, njegovi klijenti i poštovaoci.
Neka bi milostivo nebo nagradilo njegovu neobičnu blagost i dobrotu!
Laka mu zemlja crna!