Lešjanin Rajko rodio se u selu Lešju, pod Babom, 17 Januara, 1826 godine.
Rajko je bratanac Stojanu Jovanoviću Lešjaninu. Detinjstvo je proveo u mestu rođenja; a s odlaskom strica mu Stojana iz Lešja, išao je i Rajko, te se učio u onim varošima u kojima mu je stric boravio u službi kao narodni starešina. I tako, najpre se je učio u Paraćinu, pa u Ćupriji, Kruševcu, Kragujevcu, i Beogradu.
Iz Beograda poslao ga je stric na stranu da uči prava, te tako ih je dovršio u Hajdelbergu i u Parizu.
Vrativši se s nauka, Rajko je postao profesor u beogradskom liceju, u kom ga je družina nekoliko puta birala za rektora.
Posle je bio sekretar u Državnom Savetu, pa od 1861 do 1868, Ministar Pravde. Posle 29 maja 1868, kad je pao Knez Mihailo, Rajko je bio jedan od one trojice namesnika koji su prihvatili kneževsku vlast, i vršili je do 20 juna 1868.
Od toga doba, Rajko je živeo, kao „ministar na raspoloženju,“ do 1872, a tada se je teško razboleo.
La bi našao leka u teškoj svojoj bolesti, otišao je u Beč, gde je preminuo 19 oktobra 1872.
Književnosti srpskoj od Rajka Lešjanina ostale su:
Inštitucije Justinijanovog Rimskog Prava, u Beogradu, 1857, l. 2. str. 6, 553 na 8-ni.
Rajko Lešjanin bio je čovek vrlo vredan, i u pravima se razumevao vrlo dobro. On je težio, koliko je samo mogao, da upravom i zakonima osnaži pravnu svest među građanima srpskim.
Istorija srpskoga pravosustva, kad se jednom napiše, jamačno će dati jedno od odličnih mesta Knez-Mihailovu sedmogodišnjem ministru pravde, Rajku J. Lešjaninu.
Rajko je bio čovek omalen, sićušan, lepa lica, prijatna ophođenja, i veoma dostupan svakom ko je imao potrebu da govori s njime. Nije bio čovek rečit, nije imao jaka glasa, još je drktao i zamuckivao, kako dođe u najmanju vatru; ali je, kao osobiti pravnik, imao sreću da u razgovoru odmah nalazi reči i razloge koji mu baš trebaju za stvar koju brani!…