Magazinović Stevan rodio se u šabačkom gradu, od prilike godine 1804. Otac mu se zvao Mitar, a mati — Marija. Još kao dete, u jednoj bežaniji od Turaka, prenesen je u Srem, u Rumu, gde je odrastao, i školu učio.
Docnije se je vratio u Šabac, gde mu se mati, ostavši udovica, preuda za Magazinovića, koga prezime, docnije, primi i Stevan, pastorak njegov.
Na kraju godine 1823, Stevan Magazinović je ušao u šabački okružni sud, kao besplatni praktikanat.
Godine 1824, u početku, poslan je za pisara u sud valjevski, gde je ostao do 1829. Posle toga, prešao je, kao pisar, Knezu Milošu u kancelariju.
Godine 1833, avgusta 18, poslan je u Jadar i u Rađevinu da popiše sav spahiski desetak, i taj popis da podnese Knezu Milošu. Septembra 9, te 1838 godine, dana mu je vlast da taj desetak preseca sa spahijama, i isplaćuje im, kako se s kim pogodi.
Taj posao svršio je na zadovoljstvo Knezu do 11 novembra 1833.
18 novembra, 1883, postavljen je za kapetana pocerskoga u nahiji šabačkoj.
23 maja, 1835 postao je član šabačkoga ispravništva, a 10 juna 1837, darovao mu je Knez Miloš, za vernu i revnu službu, majorski čin.
25 februara 1839, postavljen je za predsednika šabačkom okružnom sudu.
14 septembra 1840, premešten je u Brusnicu za predsednika sudu rudničkom, a odonuda 27 juna 1841 došao je za predsednika sudu okruga beogradskog.
16 novembra 1842, postao je član sudu apelaciskom, a 30 dekembra, te iste godine, došao je tome sudu za predsednika.
10 aprila 1843, dan mu je potpukovnički čin.
Te iste godine, novembra 3, postavljen je za člana Deputaciji koja je upravljala fondom za udovice i siročad činovničku. Tu je službu, iz počasti, vršio dugo, jer ona nije nikom nikake plate donosila.
31 dekembra 1846, postao je član vrhovnomu sudu; a 10 dekembra 1848 član deputaciji školskoga fonda. I tu je službu vršio iz ljubavi k prosveti.
27 septembra 1852, postao je predsednik vrhovnomu sudu.
11 dekembra 1854, postao je član Državnom Savetu.
21 dekembra 1854, kad je Stevan Knićanin dao ostavku na ministarstvo unutrašnjih dela, Stevan Magazinović postao je ministar unutrašnjih poslova.
Docnije, 31 marta 1858, vidimo ga, po drugi put, među ministrima, i to kao Kneževa predstavnika i popečitelja spoljnih poslova.
Knez Miloš, po povratku svom u Srbiju, zadržao ga je u tom zvanju do 7 aprila 1859, a toga dana, uvažavši mu ostavku, otpustio ga je.
Od toga doba, Magazinović je živeo u penziji, kod svoje kuće, u Beogradu.
U poslednje vreme, zdravlje mu se je bilo poremetilo toliko ja ga ni lekarska veština, ni primerna nega i dvorba dobre supruge nikako ne mogaše povratiti u povoljno stanje.
Magazinović se je tri puta ženio; i ni s jednom ženom nije imao poroda.
Pred smrt je napisao svoju poslednju volju, po kojoj je sve svoje imanje ostavio na prosvetne celji, to jest: da se od prihoda s toga imanja štampaju korisne knjige, koje će se siromašnim učenicima davati besplatno!
Nepokretno Magazinovićevo imanje čine:
- Kuća u Knez-Mijailovoj ulici, blizu dvora;
- Livada, blizu Save;
- Vinograd, s dve kuće, na topčiderskom brdu;
- Zabran, 400 dana oranja, u Šapcu;
- Dve livade do Save 20 kosa;
- Druga livada od 20 kosa;
- Zemlja 30 lanaca
- Zemlja Gemovača, i
- Zemlja blizu Šapca, Jurišićeva.
Ova dobra pod 1, 2 i 3 nahode se u Beogradu, i beogradskom hataru, a od 4—9 sva su u okolini šabačkoj1.
Pošto proteku uslovi koje je Magazinović, u svojoj poslednjoj volji, postavio, upravu nad ovim dobrima uzeće ministar prosvete, i rukovaće njima onako kako je zaveštalac naredio.
Magazinović je preminuo u Beogradu 4 februara 1874.
On je bio oniska rasta, krupne snage, pun, crnomanjast, a u licu boginjav. Naravi je bio tihe, smerne, ophođenja otvorenog; ali, rođen u ono doba kad je „krvca iz zemlje provirala“ tražeći osvete za pogaženo pravo, i provedavši sav svoj vek u činu sudiskom, bio je i sam vrlo osetljiv za svoje pravo; a čim pitanje nije bilo o pravu, on je bio popustljiv, prijatelj mira, i gotov na davanje.
Neka je mir prahu njegovomu! On je, umirući, sećao se onih koji su uzdanica i kući i državi; sećao se naraštaja na kojima ostaje svet. Blago duši njegovoj koja se brinula da mladi srpski pojasi dolaze na posao s više svetlosti, s više muške volje, s više morala i čestitosti!
Najmanji napredak u svakom tom pravcu, njegovu je imenu spomenik koji nikad nikakva sila ne će porušiti.
Neka mu je raj duši, a prahu njegovu neka je laka zemlja, koju je sinovski ljubio!
- Kneževina Srbija str. 480—485. ↩︎