Maksimović Nićifor, vladika užički, rodio se 12 januara 1788, u selu Ježevici1, u nahiji užičkoj, 5 časova hoda na severoistok od Užica.
Još kao dečak, naučio je čitati, pisati, i pojati u manastirima Sv. Trojici i u Nikolji.
Godine 1808, januara 12, postrižen je, u Beogradu, za monaha, a posle je postao đakon, i jeromonah: Do godine 1811, boravio je u svojemu postrigu, manastiru Nikolji, a za tim, neko vreme, zadržavao se je u Preobraženju i u Sretenju; i oba ova manastira obnovio je svojim trudom i svojim troškom.
Godine 1814, baš kad je bio u Preobraženju, udari kuga u okolna sela, te je on, tada, koje saranjujući mrtve, koje moleći se Bogu za žive, stekao dosta novaca.
— Pa stanem misliti, pričao je posle on sam: — šta ću činiti s ovolikim novcima? Da idem u Jerusalim, i da dam novce da se njima popravljaju i krase crkve u tuđoj zemlji — ne ću! Bolje je da ih potrošim na tako što u našoj zemlji2.
I tako ode te obnovi manastir Sretenje.
Po što je, u Beogradu, licem na Sv. Andreju, postavljen za arhimandrita manastiru Sretenju, poslan je, zajedno s čuvenim arhimandritom Melentijem Pavlovićem, u Carigrad, gde patrijar Konstantije, 18 avgusta 1831, Melentija posveti za mitropolita Srbiji, a Nićiofora je, odmah drugi dan, taj novi srpski mitropolit Melentije posvetio za jepiskopa užičkog.
Vrativši se u Srbiju, Nićifor je imao stolicu u Čačku. Od toga doba, još je više nastajavao da ukrasi manastir Sretenje, u kom je, često i sam boravio.
Živeći u Čačku, Nićifor se zavadi s g. Jovanom, bratom Kneza Miloša, pa zapali i ode u Crnu Goru. Baveći se onamo, zakaluđerio je, u belopavlićskom manastiru Ždrebaniku, Ilariona, koji je docnije bio mitropolit cetinjski.
Knez Miloš pošlje Simu Milutinovića te vladiku Nićifora privoli da se vrati kući, pa ga posle izmiri s bratom Jovanom.
Vladika Nićifor je, pored srpskog jezika, znao i grčki. I nekad bi, služeći kao vladika u beogradskoj crkvi, otpevao po koju pesmu grčki. Preminuo je u Čačku 28 februara 1853.
Nićifor je bio čovek bogat. Još za života napisao je, svojom rukom, testamenat kojim je sve svoje imanje ostavio svojemu manastiru Sretenju. Na tom testamentu nije bilo svedoka, kao što je trebalo da bude, po zakonu. A Nićifor je imao rođenu sestru, koja digne kod suda parnicu protiv takoga testamenta. I sudovi taj testamenat obore. Na taj način, sve imanje vladike Nićifora podeli se, po zakonu, na tri dela, pa: jedan deo ode sestri; drugi deo njegovu manastiru, a treći deo na škole i crkve.
Posle Nićifora, na užičku jeparhiju došao je dotadašnji šabački vladika Janićije, i stolica se vladičanska prenese iz Čačka u Karanovac (Kraljevo), 18543.
Nićifor je bio čovek krupan, pun, i pod starost vrlo gojazan. Govorilo se je da je veoma gramzio za novcem, i bio je stekao dosta i novca i imanja, pa se je, posle njegove smrti, dok se vodila parnica, većinom razvuklo i jedno i drugo tako da, boj se, nije mnogo pristalo za dušu ni njemu, ni komu njegovomu“!…