Marinović Jovan, državnik, rođen je u Sarajevu 1821 godine. Iz Sarajeva je došao u Kragujevac učenja radi, i onde je svršio školu osnovnu, i neku vrstu gimnazije, koja je onda tek bila osnovana.
Godine 1837, po svršetku školovanja u Kragujevcu, stupio je u državnu službu u Kneževoj kancelariji, gde je ostao do godine 1841, kada je već bio stolonačelnik. Tada pak bude poslan u Pariz na nauke.
U Parizu Marinović je odmah počeo slušati predavanja u školi prava, kao vanredni neupisani đak; dalje je slušao predavanja slavnog profesora Rosija, i prirodno pravo u Koležu de Frans.
Prispevši u Pariz, Marinović je uza se doneo preporuke od francuskog konsula u Beogradu, te tako je bio priman u velike kuće, i pohodio ih je. Naročito je rado priman u kući Hercega Dekaza, u Luksenburškoj palati, i tamo je svake nedelje odlazio. Herceg Dekaz onda je bio referendar u komari francuskih pera.
Marinović je osobiti trud polagao na učenje francuskog jezika, i u tom je toliko uspeo da je docnije pisao francuski kao najbolji znalac toga jezika i njegova stila. Njegovim notama, francuski pisanima, divili su se stranci koji su ih čitali.
Kad je Knez Mihailo 1842 otišao iz Srbije, Marinović je iz Pariza pozvan u otadžbinu. S toga je morao prekinuti svoje studije.
Vrativši se u Beograd, Marinović bude postavljen za sekretara u Državnom Savetu. Odatle je prešao u Kneževu kancelariju za načelnika spoljašnjeg odeljenja.
Docnije je bio član Državnoga Saveta, i neko vreme ministar financije.
Za druge vlade Kneza Mihaila, Marinović je postavljen najpre za člana, pa onda za predsednika u Državnom Savetu.
Pod Knezom Milanom pak bio je neko vreme ministar spoljnih poslova i predsednik ministarstva. Docnije je poslan u Pariz, kao zastupnik Srbije, i u tom je zvanju stavljen u penziju.
Marinović je umro 30 jula 1893 u mestu Villers-sur-Mer (Calvados) u Francuskoj.
Marinovićev je glavni rad bio na polju srpske spoljne politike.
Srednji sin Marinovićev, Nikola Marinović, pokazivao je i volje i uspeha u srpskoj lepoj književnosti, ali preranom smrću svojom on je ojadio roditelje svoje 15 jula 1889 ovde u Beogradu.
Nežan otac, prosvećen patriota, Jovan Marinović zažele ovekovečiti ime miloga čeda svojega baš na onom putu, kojim je tako srećno bio udario pokojni Nikola.
U toj nameri, Marinović je 8 septembra 1889 dao Srpskoj Kraljevskoj Akademiji 12.000 dinara s tim:
Da se interesom od te sume, svake godine, nagradi kakav odabran pojetski spis tendencije moralne i patriotične koji je napisan čistim srpskim jezikom, i koji se odlikuje lepotom sloga i sadržaja.
Eto tako je postala Marinovićeva zadužbina pri Srpskoj Akademiji u Beogradu.
Slava im obojici!