Mihailo mitropolit beogradski koji se u svetu zvao Miloje Jovanović, rođen je u varošici Soko-Banji 19 avgusta 1826 od oca Milovana i matere Marije. Stari mu se zovu Kašmerci. i u Banju su se doselili iz sela Trgovišta ispod Vridže.
Osnovnu školu učio je u mestu svojega rođenja, polugimnaziju u Zaječaru i u Negotinu, a bogosloviju u Beogradu. Dok je učio bogosloviju u Beogradu, bio je pitomac Mitropolita Petra.
Godine 1846, po svršetku bogoslovije, poslan je u Kijevo (u Rusiji), gde je svršio duhovnu akademiju, i zamonašio se 29 marta 1853 dobivši ime Mihailo. Aprila 19 postao je đakon a 16 jeromonah.
Vrativši se u otadžbinu (25 maja 1854) neko je kratko vreže bio profesor u beogradskoj seminariji, pa 14 oktobra 1854 bude posvećen za šabačkoga vladiku, na veliku radost svoga dobrotvora Mitropolita Petra.
Postavši vladika, Mihailo predloži, i arhijerejski sabor mu predlog primi, da se srpski jepiskopi i mitropoliti odreku svojih prezimena, i da se u napredak potpisuju samo imenom bez prezimena!
Politički događaji u Srbiji od godine 1858 i 1859 svrgoše s prestola Mihailova dobrotvora Mitropolita Petra, i Mihailo određen bi da za vreme primi upravu i beogradske jeparhije.
Godine 1859 jula 25 Knez Miloš sazva u Kragujevac (u Vulovića kuću) arhijerejski sabor, koji Mihaila izabra za srpskog Mitropolita „živu suštu Mitropolitu Petru“!
Možda je ovde vrelo gorčinama, koje je Mihailo morao okušati u potonjem životu svome!
Od godine 1859 do 18 oktobra 1881, Mihailo je upravljao srpskom crkvom, a tada, ne hotevši se pokoriti izvesnim državnim zakonima, dignut je s uprave jeparhiske i čak ostavljen bez ikakve pensije!
Tada je putovao u Bugarsku, u Svetu Goru, u Jerusalim i, najposle, otišao u Rusiju.
Godine 1889 meseca maja, došao je u otadžbinu, dobio opet jeparhiju, i na arhijerejskom prestolu ostao je do smrti, koja ga snađe 5 februara 1898.
Jak u obrednom i dogmatičnom bogoslovlju, Mihailo je i pisao vrlo mnogo za svojega života. Istoriski mu se radovi ne cene mnogo, ali u dogmatici, i u liturgisanju bio je i vrlo vičan, i veliki ustalac.
Čovek blage naravi, nije mogao svakad srećno upravljati tolikim i takim klirom kakav je bio pod njegovom vlašću. Lično pobožan i bogomoljan, nije moglo drugima uliti ni pobožnosti ni bogomoljstva! Naprotiv, ono crkveno „blagočinije“, koje je, za Mitropolita Petra, krasilo beogradsku crkvu, pri Mihailu je počelo opadati.
Mihailo je, na svom tako visokom i izloženom mestu, imao da ispija mnogu gorku čašu; i on je je gotovo svakad pokorno ispijao od 25 jula 1859 do 18 oktobra 1881. A tada se u njega javi neka želja za otporom, i ta ga želja stade prestola za čitavih osam godina!!
I lične uvrede, vređanja, i nepravde, snosio je Mihailo trpljivo, sa svim hrišćanski. Ta trpljivost izneveri ga, čini mi se, samo onda kada, posle dugoga čekanja i tumaranja po tuđini, opet dođe na presto (1889). Tada se je zaboravio toliko, da je sa amvona beogradske crkve javno rekao raka1 bratu svojemu. Inače se gotovo svakad i u svačem umeo savlađivati.
Mitropolitsko mesto u Srbiji, i način, kako Mihailo dođe na to mesto, nekako su ga sa svim prirodno gurkali u politiku, i on nije bio s raskida mešati se u take poslove, a u njima nije nikad bio osobite sreće.2
Svojim mešanjem u politiku, ako je jednima i bio od kakve pomoći, drugima je bivao trn u oku. Zato je osuđivan i onde gde nije bio kriv, i onoliko koliko nije bio zaslužio.
Mitropolit Mihailo bejaše rasta malena, snage sićane, glasa slabačka, iznemogla, a glave u poslednje vreme sa svim ćelave; ali je lice njegovo bilo uvek blago, dobrodušno, i nekako svetiteljski lepo.
Dok mrtav ležaše na sredini beogradske crkve, sva crkva bejaše u crnini. Oko mrtva njegova tela stajali su kavaleristi s golim sabljama, a pred crkvenim vratima bila je vojnička straža.
Sahranjen je vrlo svečano u gotovu grobnicu, koju je njegov dobrotvor Mitropolit Petar bio spremio za počivanje svojim moštima. Ta je grobnica na levoj strani ženske crkve prema onoj u kojoj borave večni sanak Knezovi Miloš i Mihailo.
Mitropolit Mihailo načinio je crkvu i školu u Soko-Banji, mestu rođenja svoga.
Još je ostavio jedan fonad za školovanje dvojice srpskih monaha u duhovnim zavodima. I
Drugi je fonad namenio odbrani pravoslavne vere od napadanja!
Laka mu bila srpska zemlja!