Milosavljević Joksim, nazvani Joksa Milosavljević, rodio se u selu Baluzi, u nahiji rudničkoj, godine 1781.
Najpre je bio momak u vojvode Milana Obrenovića, a kad je Milan otišao u Vlašku, prešao je k Milošu, i od njega se nije rastajao do 1813 godine.
Godine 1815, Joksa Milosavljević bio je među prvima koji u došli k Milošu, u Crnuću, i stavili se pod njegovu zaštitu i komandu.
Godine 1817, Knez Miloš je postavio Joksu za starešinu prečkoj nahiji, na mesto Jove Stevanovića, sa stolicom u varoši Poreču, na ostrvu istoga imena, u Dunavu.
Godine 1821, jula 27, premestio ga je u Požarevac, kao svoga namesnika u nahiji požarevačkoj.
Bojeći se, u ono vreme, da ne dođe do rata, Knez Miloš je zapovedio Joksi da, preko skele ramske, nabavi što više baruta i olova, pa da barut zavije u fišeke, a olovo da slije u tanad.
Kad je grčka eterija buknula u Vlaškoj, Knez je u požarevačku nahiju poslao brata svoga Jovana, kao čoveka s većim glasom, a Joksu je premestio u Brusnicu, za kneza nahiji rudničkoj. Docnije je Jovan otišao u Čačak, a Joksa je vraćen u Požarevac, i dobio je ime Veliki srdar podunavski.
Godine 1834, Joksa je bio jedan od one trojice srpskih komesara koji su, po karti, od Ćašif-Age primili sva mesta, i postavili humke za granicu Kneževini Srbiji.
Te iste godine, Joksa se je elan u Podrinje da isplati dobra onim Turcima koji su iz Srbije iseljeni u Bosnu1.
O Joksi Milosavljeviću ima dosta priča koje pokazuju da je uvek teglio na dobro, ali na svoj način; da je Knezu Milošu bio istinski prijatelj i, starajući se da Knez, svakom prilikom, čini dobra dela, ne samo da se nije isticao da se vidi koliko tome dobru prinosi, nego je navlaš nijekao svoj deo u svakom takom kneževom dobročinstvu.
Tako se priča da je nekoj majci, kojoj je sin čekao samrtnu presudu, kad ga je molila da poradi u Kneza za milost, rekao:
— Da! Da pomognem da se pusti, pa opet da čini zlo? Ne ću! Idem sad Gospodaru da govorim neka ga obesi o suvoj krušci.
Mati skrušena ode, a Joksa umoli Kneza, te krivca pomiluje i pusti,
Takih priča ima dosta.
Neki Živko Šušnjar, kabadahija Kneza Miloša, donese jednom Joksi pismo iz Kragujevca od Kneza Miloša; pa, da bi se malko pohvalio, počne kazivati šta Gospodar piše u pismu.
— E, ne ću ni da otvaram to pismo, rekne Joksa: — kad ti znaš šta je u njemu. Nego ga vrati Gospodaru, i kaži mu da mi napiše drugo koje ti, Šušnjaru, ne ćeš znati!
Joksa je umro 18 marta 1837, u Požarevcu.
Posle njegove smrti, ostao je sultanski orden, koji je Knez Miloš, po predlogu Petronijevića, hteo dati Vučiću, a ovaj ga nije hteo primiti, te se iz toga izvrzla velika i neprijatna istorija.
Joksa je bio čovek veoma suv, čkoljav, i visok: za to što je vrlo dugo bolovao, u Požarevcu su ga, u šali, zvali Bolani Dojčin!
- Srpske Novine, br. 43, od 1834. ↩︎