Milutinović Sima (Sarajlija), rodio se u Sarajevu, u Bosni, 3 oktobra, 1791 godine, od oca Milutina, koji je bio iz sela Rožanstva, u nahiji užičkoj, i majke Anđelije.
Na kraju prošloga veka, Simi otac, Milutin, pobegne iz Sarajeva od kuge, i dođe u Gradačac, a odande se spusti u Zemun. Tu počne trgovati žitom, i dobro se obogati. Sina svoga pak Simu da u grčku školu da se uči. Iz grčke škole, Sima ode u karlovačku gimnaziju, iz koje je, posle četiri godine dobroga učenja, bio isključen, zajedno sa Dimitrijem Davidovićem. Sva mu je krivica bila neka nestašnija pesma, koja je kazivala neke ondašnje svece onake kakva su, a ne onake kakvi se pritvaraju da su.
Iz Karlovaca ode Sima u Segedin, te dovrši gimnaziju pa, godine 1809, dođe u Srbiju.
Dotle se je već i otac njegov bio preselio iz Zemuna u Beograd.
Sima je najpre bio pisar u „sovetu“, gde je, imajući lep rukopis, prepisivao sva važnija pisma, a osobito vojvodske diplome. Posle Dositijeve smrti, na šest meseca pred pad Srbije, bio je učitelj u velikoj beogradskoj školi.
A kad je neminovna opasnost nastupila, 1813, Sima je otišao na Drinu k dobrovoljcima Zeke Kapetana, i s njima se bio protiv Turaka.
Posle propasti Srbije, prešao je bio u Srem, ali se onamo nije dugo zadržao. Na skoro ga vidimo,u službi kod valjevskoga vladike Alauka, gde je dočekao i Hadži-Prodanovu Bunu, 1814, i Takovski Ustanak, 1815 godine.
Tada se rastao s vladikom smešnoga imena: vladika, Grk, otišao je u Zvornik, s Turcima, a Sima, sekretar njegov, u Cer, k Srbima ustanicima.
Simina se četa, u taj mah, nalazila u manastiru Radovašnici, u osoju planine Cera.
U boju na Dublju, Sima se je prosuo tako, da je, s toga, do smrti morao uvek nositi potege od jelenje kože.
Kad je Knez Miloš s Marašli-Ali Pašom uglavio mir, Sima je postao pisar najpre u Marka Štitarca, pa u Jovana Obrenovića, brata Miloševa i, najposle, u onoj „narodnoj kancelariji“, u Beogradu.
Godine 1816, kad su, u Beogradu, pogubljeni vojvoda Petar Moler i Kapetan Radič Petrović, Milutinović ostavi i službu i Srbiju pa sedne na Vasiljevićevu lađu lončaricu, i pusti se niz Dunavo, s namerom da ide u Besarabiju tražiti svoje roditelje koji su bili otišli onamo s ostalim srpskim beguncima od 1813. Na toj lađi, zajedno sa Simom, putovao je i nekakav Grk.
Lađa stane pod Vidinom, a Turci uhvate Simu i onoga Grka, pa ih okuju, i bace u tamnicu. Sima je tu tamnovao 15 meseca.
Pošto ga Turci, kao čoveka prava, puste, najmi se u nekaka Turčina da mu radi baštu i da je čuva. Posle toga bio je učitelj u mesnoj školi. Tu se je Sima poznao i pobratimio s mladićem Hristiforom Hadži-Jovanovićem, iz Svištova, kom je, posle, posvetio svoju Srbijanku1.
U Vidinu je napisao Trojesestarstvo koje je, docnije, izdala Matica Srpska (Lipiska 1836).
Iz Vidina je otišao u Besarabiju, i u Kišenjevu je našao svoga oca, a majka mu je već bila umrla.
Mora biti da je dotle misao o Srbijanci duže vreme Simu zanimala; ali onda, nahodeći se među mnogim vojvodama i drugim poslenicima one borbe od 1804—1813, Sima je svoju spremu popunio, i Srbijanku dovršio.
Da bi je naštampao, mislio je ići u Lipisku, ali je, za taj put i za štampanje, valjalo novaca.
Srbin, Jovan Riznić, trgovac u Odesi, upita Simu:
— A koliko ti treba novaca da Srbijanku naštampaš?
— Hiljada talira, odgovori Sima.
— A koliko ti, Simo, valja za trošak?
— Ostaću onamo tri godine; na svaku godinu valja mi, najmanje, po sto talira!
— Evo ti hiljada talira za knjigu; i evo ti po trista talira, za tri godine, za življenje; ali mi nemoj javno zahvaljivati, niti mi imena pominjati u knjizi.
I otac mu je na to ime dao neku sumu.
Sima se digne te u Lipisku. Onde je knjigu štampao, i slušao lekcije na universitetu.
Tu se je poznao s Herderom, Grimom, Krugom, Ulandom, V. Gerhardom, i sa đenijalnom Amalijom Talfi, koje se je svakad sećao s nekim milim raspoloženjem. Njoj je i posvetio svoju Zoricu, koja je štampana u Budimu, 1827.
Ali kao da mu sva pomenuta pomoć nije bila dovoljna. I onda je pomoć pobratima njegovoga Hristifora došla baš kad treba.
Za to je Srbijanku i posvetio njegovom prijateljstvu!
Srbijanka je štampana 1826 godine, u 4 knjige.
Boraveći stalno u Lipisci, Sima je, na neko vreme, išao i u Berlin; išao je, jednom, i u Grefenberg, u austriskoj Šleziji, te se je poznao sa čuvenim, u ono vreme, hidropatom Prisnicem, i njegovim načinom lečenja.
Godine 1827, Sima ode u Crnu Goru. Vladika Crnogorski, Petar Prvi, uzme ga sebi za sekretara, i poveri mu svoga sinovca Rada Tomova, da ga uči.
I Sima je svoga učenika, potonjega glavara Crne Gore, učio špartanski, onako kako dolikuje zemlji u kojoj će vladati.
Sva je prilika da je baš Sima najviše i pomogao da se u Rada razvije pesnički dar koji je, docnije, proslavio i učenika i učitelja.
Baveći se u Crnoj Gori, Sima je napisao: Istoriju Crne Gore (Petrograd, 1835); pokupio je neke narodne pesme: „Pjevanja crnogorska i hercegovačka“. To je štampao u Budimu, 1833, pod izmišljenim imenom: Čubro Čojković; napisao je dramu „Dika Crnogorska“ (Cetinje, 1835), i tragediju „Obilić“ (Lipiska, 1837).
Dok se je bavio u Crnoj Gori, predsednik senata, Stevan Perkov, zbog malih njegovih ušiju, prozove ga Čubro. To ime bude Simi jako po volji, i on mu još doda Čojković, što označava čoveka s muškim čovečanskim vrlinama. Posle se je, eto, i potpisivao ponekad Čubro Čojković.
Kad je Simin učenik Rade, po smrti Vladike Petra Prvog, primio vladu nad Crnom Gorom, kao Petar Drugi, Sima je, bosonog, pobegao s Cetinja u Kotor, i odande se je, posle dosta muke, dokoturao u Srbiju, i došao u Kragujevac, gde ga je primio i potpomogao brat mu Đorđe Besara.
Sima je, kao što je napred rečeno, mnogo pomagao da se u mladića Rada razvije pesnički dar, i da taj mladić, posle smrti Vladike Petra, postane Vladika. Za to mu je učenik bio uvek zahvalan: najpre je posvetio Simi svoju „Luču Mikrokozmu“, a posle je napisao pesmu „Sprovod prahu S. Milutinovića“, u Podunavci, 1848.
Knez Miloš postavi Simu najpre za pomoćnika rujanskom srdaru, Jovanu Mićiću, a posle ga prida komandantu vojske u Ključu, koja je imala smetati Turcima fetislamskim združiti se se Turcima adakalskima (1833).
Godine 1835, po želji Kneza Miloša, Sima je išao u Crnu Goru, te privoleo na povratak u otadžbinu vladiku čačanskoga Nićifora Maksimovića koji je, zbog zavade s g. Jovanom Obrenovićem, bio onamo pobegao.
Taj posao Sima je svršio po želji Kneževoj, i vratio se u Kragujevac.
Te iste godine, Sima je išao u Carigrad, u sviti Kneza Miloša.
Po povratku iz Carigrada, Knez Miloš postavi Simu za Istoriografa Srbije, sa 300 talira plate na godinu!
Sima je išao iz okruga u okrug, saslušavao ljude o događajima, i pisao Istoriju Srbije od 1813 do kraja 1815.
Napisavši tu istoriju, Sima je posveti Miloševu bratu, Jovanu Obrenoviću, kao dobrotvoru svojemu i svojega književnoga rada. Da bi spis svoj naštampao, Sima ode u Lipisku, i svoju istoriju štampa u 6000 primeraka. Od toga broja polovinu najpre pošalje tranzito u Srbiju. I ta pola srećno dospe, i raziđe se po čitaocima. Drugu polu zadrži u Beču austriska cenzura, i spali je. Pa i oni primerci, što su stigli u Srbiju, i razišli se po rukama čitalaca, posle su hvatani i spaljivani!
Za što?
Govorilo se je onda da se to čini na protest Rusije?!
Eto za to je ta knjiga danas tako retka.
Vraćajući se iz Lipiske, Sima se zadrži u Budimu; i tu isprosi za se devojku Mariju Popovićevu, za koju mu je Vuk govorio da vrlo dobro razume Srbijanku. S tom devojkom venčao se je u Budimu, 20 jula 1838, i s njom je, posle, živeo do smrti.
A u proleće, te iste godine, upravo 4 maja, srpska omladina u Budimu, krunisala je Simu lavorovim vencem kao narodnoga pesnika!
Dok se je tako bavio u Budimu, napisao je „Trojebrastvo“, koje je štampano u Beogradu, 1844.
Vrativši se u Beograd, Sima je dobio zvanje direktora osnovnih škola.
U arhivi ministarstva prosvete, onoga vremena, nahodi se Simina molba za „vodolečište“ negde blizu Beograda, ali mu ta molba nije primljena.
U borbi stranaka u Srbiji, od 1839—1842. Sima se je držao „ustavobranitelja“; njih je zastupao i branio, a protivnike njihove napadao i ružno. Za to je morao bežati iz otadžbine, u koju se je vratio tek po odlasku Kneza Mihaila.
Nova vlada u Srbiji dala je Simi mesto sekretarsko u ministarstvu prosvete, a posle ga je postavila za člana apelacionoga suda.
Godine 1846, Sima je, po naredbi srpske vlade, odveo šest mladića u Kijevo da uče bogoslovske nauke. Među ovom šestoricom bio je i Miloje Jovanović, potonji mitropolit srpski Mihailo.
Iz Kijeva, Sima se ne vrati odmah kući, nego ode u Moskvu i u Petrograd, i zadrži se, na tom putu, mnogo duže nego što je bio ovlašćen. Kad se vratio u Beograd, imao je neprilike sa svojim starešinama, koji su ga krivili za taj samovoljni postupak, ali mu se je ipak sve prošlo o lako.
Sad je Sima smislio da otvori nekaku pivaru, te da njom popravi svoje novčano stanje. Upravo, od toga doba samo se bavio tom svojom pivarom i pisanjem. Pivara mu se je ugnula pod dugom, a iz pera mu je izišla tragedija Karađorđe, koja ni danas nije štampana.
Tada je bio u neopisanoj novčanoj oskudici.
u to doba, snađe ga smrt naprečac te umre 302 dekembra 1847, a 1 januara, 1848, bude sahranjen.
I kao što biva mnogim slavnim ljudma, tako je bilo i Simi: za života se zlopatio i nevoljisao kao niko njegov, a kad je preminuo, digle su se sve škole i svi nastavnici, svi činovnici, mnogi velikani, i mnoštvo građana — da ga isprate!
Na opelu, u velikoj crkvi, služio je sam Mitropolit Petar, s mnoštvom sveštenika; sinđel, Sava Jovšić, govorio mu je besedu. A oproštajnu molitvu očitao mu je sam mitropolit; na grobu, u ime srpskih književnika, pobrojao mu je sve velike zasluge, profesor Isidor Stojanović, i, najposle, dva odlična đaka, u stihovima, oplakali su veliki gubitak srpske knjige.
U Srpskim Novinama, br. 1, štampan je o Simi vrlo dirljiv nekrolog koji se završuje rečma: „Zemlja za njim plače, a nebo mu se raduje“!
Sima je ukopan kod Markove Crkve. Pored njega počivaju njegova tri dobra prijatelja: Joakim Vujić, Vukašin Radišić, i Gliša Vozarović.
Među tim, udovica Simina nije imala čime sahraniti pokojnika; Mitropolit Petar poslao joj je 20 dukata, a i drugi prijatelji dali su ko šta, te se tako ukopni trošak podmirio.
Milutinović je bio čovek srednjeg rasta, snažna tela, a crne masti: glava mu je već bila ćelava, te mu je, od toga, čelo bilo vrlo veliko, a obrve su mu bile veće nego brkovi u nekoga; brci pak bili su mu podebeli, a pogled ozbiljan ali prijatan. U društvu je bio razgovoran i dobroćudan, a u besedi ozbiljan i uljudan.
Bio je hodac za priču, jahač za hvalu, gađač među najboljima, a plivač kojemu druga nije bilo.
Tim svojstvima Siminim osobito su se Crnogorci divili.
Simina se slika nalazi u narodnom muzeju, u Beogradu.
Osem jezika maternjega, Sima je govorio ruski, bugarski, grčki, nemački, latinski, i po malo turski i madžarski.
Milutinović je bio pisac neobično plodan, osobito kao pesnik. Govoriti stihove bez pripreme, bilo mu je nešto sa svim obično. Na svoje sastave nije mnogo pazio; gde je što napisao, tu ga je i ostavio. Tako mu se je izgubio spev Raspevke i rane Popa Luke Lazarevića na Mišaru (u 5 pesama).
Njegove pesme, rasturene po raznim časopisima onoga vremena, munjevitom brzinom prožimale su srpske umove; osobito one pesme koje govore o ustanku i o bojevima s Turcima.
Ostavio je u rukopisu svoj život, ali samo do godine 1807; a sav život Simin, kad bi se opisao, bio bi zanimljiviji od svakoga romana.
Želeti bi bilo da se Simine pesme, ako ne sve, ono bar odabrane, štampaju, te da na novo počnu zadahnjivati srpsku omladinu, i svu inteligenciju, težnjama patrijotskim i plemenitim kojih su sve pune i prepune.
Dopuna
Noću između 9 i 3 dekembra 1900 godine umro je na prečac u Pančevu Sime Milutinovića jedini sin Dragiša Milutinović, i odonuda 5 dekembra prenesen u Beograd, sahranjen je u Novom groblju.
Tom prilikom iskopane su iz groblja kod Markove crkve i kosti Sime Milutinovića Sarajlije i njegove žene Marije, i prenete pa saranjene u Novom groblju pored sina im Dragiše.
Pri iskopavanju na Siminoj glavi nađen je veliki bosanski ves s kićankom; ispod vesa nađena je gotovo sva kosa, a ikonice od porculana, s kojom su ga, po kazivanju, sahranili, nisu mogli naći.
- Ovaj Hristifor Hadži-Jovanović učio je lekarske nauke, i, baš onda je bio pošao da polaže doktorske ispite. Poznavši se sa Simom, i videvši koliko mu valjaju novci za štampanje Srbijanke, da mu sve što je bio spremio za svoje ispite, tako sam ostane doktor bez diplome. Taj je Hristofor, kao doktor, posle živeo u Beogradu, i umro ja ovde, godine 1845. ↩︎
- U protokolu umrlih, koji se čuva u velikoj (aranđelovskoj) beogradskoj crkvi, za godinu 1848, pod brojem 1, zapisano je da je Sima Milutinović umr’o 30 dekembra 1847 a saranjen je ne sutra dan 31 dekembra, nego preko sutra, 1 januara 1848 posle po dne.
To, što je pokojnik ostao nesahranjen dana 31 dekembra, dalo je povoda ondašnjim beogradskim listovima, da razno govore o danu njegova izdahnuća. ↩︎