Momir iz Lučice, pominje se odmah iza Milenka Dobrnjca, 1804. On se naziva oborknez, i Jokić veli da ga je za oborkneza nad Moravom postavio Petar Dobrnjac. Ali, da ne bude on bio oborknez još za Turaka, pa, kad je ustanak buknuo, pristao odmah uz vođe ustanka, jer je teško misliti da mu je Dobrnjac baš oborkneštvo dao.
Momir je učestvovao u osvajanju Požarevca, 1804, i njegov je šanac bio u sadašnjoj Gornjoj Mali požarevačkoj.
Na skoro Momira nestaje između narodnih vođa. Jokić samo kaže: „Umro je kod svoje kuće;“ a izveštaji, koje smo dobili iz Lučice, dodaju: da je sahranjen u opštinskom groblju, da mu je na grob iznesena ploča, na kojoj je bio i neki zapis, ali vele, vreme ga je sastrugalo, te se sada ne može da pročita.
Momir je u Lučici imao veliki konak, koji je bio ograđen tvrdim palisadom.
Posle Momira, postao je moravski vojvoda njegov sin Iva Momirović, koji se, u Karađorđevu Protokolu (br. 831), pominje kao vojvoda, kome selo valja da požnje neko žito!
Priča se da je Iva Momirović bio čovek junak, ali je, kažu, baš pred samu propast Srbije, bio pomerio pameću, pa je s golim jataganom jurio ljude po Požarevcu, i tražio svoju mater da poseče!
Za tim je, vele, bio zatvoren, pa se je u zatvoru opametio.
Posle propasti, prešao je u Austriju, skupio dragovoljce, i otišao s njima uz austrijsku vojsku u Italiju, da se bije protiv Francuza.
Šta je dalje s njim bilo, nije se moglo doznati.
A kuću Momirovu iz Lučice, Turci su, 1813, celu celcitu, na nekim kolicima, prevukli u Požarevac, te su u njoj sedeli do 1815 godine.