Nikolajević Kosta, rodio se u selu Ostružnici, u nahiji beogradskoj, u početku godine 1821.
Otac njegov, Nikola Nikolajević, bio je najpre učitelj u selu Ostružnici, posle je ušao u državnu službu, i, poslednjih godina svoga života, bio je aznadar u Kneza Miloša1.
Mati pak njegova, Makrena, ostavši udovica, živela je u Ostružnici, sa svoja dva muškarca, Aleksom i Kostom, u velikoj siromaštini.
Nikolajević je počeo učiti knjigu u Ostružnici; posle je, neko vreme, i u Ripnju išao u školu, a slali su ga i u selo Surduk, u Sremu, gde je naučio nešto nemački.
Godine 1834, Kosta je boravio u Ostružnici, s bratom svojih Aleksom, koji je, kao stariji i jatorniji, rabadžovao kao i drugi siromašni ostružničani, a Kosta je, do Đurđeva dne, služio kao crkvenjak u ostružničkoj crkvi, kod popa Dimitrija Vujića, potonjeg prote beogradskog.
Po Đurđevu dne, 1835, Kosta siđe u Beograd, i stane učiti se u Joakima Vujića, čuvenog u ono doba srpskoga „spisatelja“.
U jesen te godine, na poziv Kneza Miloša, Vujić ode u Kragujevac da onamo daje pozorišne predstave, pa, tom prilikom, odvede i Kostu, i upiše ga odmah u drugi razred kragujevačke gimnazije.
Kosta se je, u gimnaziji, učio odlično, vladao se je primerno, i živeo je s družinom kao najbolji drugar. Uz profesora Vukašina Radišića, dobroga znalca jelinskoga jezika, Kosta je naučio sa svim dobro jelinski jezik; a slušajući profesora Isidora Stojanovića, uputio se je kako se pišu stihovi i drugi sastavi u lepoj književnosti.
Kosta je, po naravi, bio ćutljiv, i uvek nešto zamišljen, ali kad bi zapevao, slušaoci bi se začudili i njegovu milu glasu i harmoniskom pevanju.
U jesen, godine 1837, u Kragujevac dođe vanredni poslanik Cara Nikole, Knez Dolgoruki. Taj odlični gost nohodi i mladu kragujevačku gimnaziju. Đaci gimnaziski, po uputu svojih nastavnika, pozdrave gosta ovom pesmom:
„Tamna noć minu
Srb se od sna probudi;
Jer Miloš sinu,
I zemlju oslobodi!
Po goram’ se pesme poje
A po školam’ znanja roje:
Živeo nam mnogo leta, srpski izbavitelj!
⁂
Bura se diza
Srbiju da poplavi,
Al’ verno stiza
Ruski or’o dvoglavi;
Dva tri puta kril’ma trepne,
I pogibao svu razmetne:
Živeo nam mnogo leta srpski pokrovitelj!
⁂
Srećno je srpstvo
Dokle god mu ustraje
Carsko patronstvo
Koje mu ne prestaje,
Jer Dolgoruk’ svetli knjaže
Novu blagost trona kaže:
Živeo nam mnogo leta srpski posetitelj2!
Na Lučin dan, 18 oktobra 1837, Knez Miloš je, u čast svojemu odličnu gostu, davao svečani ručak, na kom su, pored Kneza Dolgorukoga, bili svi savetnici kneževi, svi članovi velikoga suda, i ostali kneževi doglavnici.
Tom prilikom, gimnaziski su đaci otpevali i u dvoru ovu pesmu na veliko zadovoljstvo i svetloga domaćina i sjajnoga gosta njegovog.
Knez Miloš, doznavši tom prilikom, da Kosta Nikolajević neobično lepo peva, a uz to, da se dobro uči i vlada, odredi mu po pet talira blagodejanja na mesec. Tu je pomoć Kosta primao, dokle god se je učio u Srbiji.
Pored te kneževe pomoći, Kosti su još po nešto davali: Hadži-Brzak; knežev aznadar Jakov Jakšić, i majka mu Makrena, koja se je, među tim, bila preudala u selo Brđane, u nahiji rudničkoj, za nekoga Marka Jelića, marvenog trgovca.
G. Marko Stojković, Kostin drugar u školi, ispriča da su đaci, drugovi njihovi, vrlo voleli slušati Nikolajevića kad peva: za to su ga često molili da po štogod otpeva. I on, kad bi popustio prijateljskom navaljivanju, najčešće bi viknuo i otpevao početak ove pesme:
„Večnosti rajska! Kad ćeš duši tužnoj, Pokoja žudnoj, Otvoriti dveri?“
Nikolajević je i docnije, u svoje zrelo doba, pisao pesme a prevodio ih s tuđih jezika. Neke od tih pesama štampane su u časopisima onoga vremena, bez piščeva potpisa; neke je sam štampao, a najviše njih ležale su mu u rukopisu, pa ih je jednom sam sve uništio. Za te svoje radove rekao je:
— Ovo su lakrdije, besposlice, sanjarije; ovo sve ne vredi ništa!
Da se vratimo k životu Nikolajevićevu!
U jesen, godine 1840, Kosta je, o državnom trošku, otišao u Pariz, gde je slušao prava i državne nauke.
Položivši advokatski ispit, Nikolajević je otišao u London, gde je ostao šest meseca, pa se je onda vratio u otadžbinu, prvih dana godine 1845, i, već 16 februara, postavljen je za sekretara u kneževoj kancelariji, u Beogradu, a 27 jula, te godine, poslan je u Carigrad za sekretara srpskom zastupniku Lazi Todoroviću, velikom prijatelju još pokojnoga mu oca Nikole Nikolajevića.
Naskoro posle toga, Todorović umre na prečac, i u Carigrad dođe, za privremenoga zastupnika, Lazar Arsenijević Batalaka.
Nikolajević je, i pri ovom, ostao sekretar; a kad se Batalaka vrati u Srbiju, Nikolajević, 30 jula 1847, postane srpski zastupnik (kapićehaja) kod Otomanske Porte.
Ruski poslanik u Carigradu, viđajući često Nikolajevića, i poznavši njegovu ozbiljnu naučenost, i ostala odlična svojstva, upita ga jednom: bi li pristao da pređe u rusku službu, u kojoj on mnogo bolje mogao napredovati? Na to mu smerni ostružničanin odgovori:
— Hvala vam za pažnju; ali ovo što sam, i štogod imam, sve mi je od Srbije: njoj sam i dužan i rad služiti dok sam god živ!
Godine 1849, oktobra 9, Nikolajević se je, u Beogradu, oženio kćerju ondašnjega kneza srpskog Aleksandra, pa se, posle toga, vratio u Carigrad, na svoju dužnost.
Kao srpski zastupnik u Carigradu, Nikolajević je, svojoj vladi, pisao vrlo česte i vrlo značajne izveštaje i predloge. Izradio je više projekata za ekonomne reforme u Srbiji, osobito se je bavio predlogom o pročišćenju Đerdapa, i o građenju železnice, o kojoj se je, još 1852, u Beogradu vrlo mnogo govorilo.
Preko Nikolajevića je srpska vlada radila kod Porte da se Bar ili Ulcinj, na Jadranskom Moru, oglasi za slobodno pristanište, i da se Srbiji da pravo držati onde svoju trgovačku agenturu za izvoz i uvoz espapa tranzito preko Turske, putem koji bi ona (Srbija) o svom trošku načinila.
Ovu veliku nameru smeli su Austrijanci, čim su proptali da Srbija s Portom radi da je ostvari.
Zauzimajući se za Manastir Hilandar, u Sv. Gori, taj slavni spomenik stare srpske pobožnosti i prosvete, Nikolajević je doveo Portu dotle da je veliki vezir, znameniti Ali-Paša, u svom pismu na solunskog valiju, izrekom priznao: da je Hilandar srpski manastir, i da je zauzimanje srpskog predstavnika za njega sa svim putno i zakonito3.
Nikolajević je prvi izneo misao: da Srbija za se traži granice pećske patrijaršije. O tom pitanju napisao je i, bez potpisa, štampao čitav članak u Glasniku 8, str. 116—130.
Godine 1856, septembra 16, postao je popečitelj unutrašnjih poslova, na mesto Raje Damnjanovića. Na tom mestu ostao je do 30 marta 1858, kad ga je, posle dolaska Etem-Pašina u Beograd, odmenio Ilija Garašanin.
U ono vreme, u Beogradu je ne samo živelo mnogo Turaka građana (erlija), nego su oni imali u varoši, van grada, svoju policiju, u kojoj je svakad stanovalo nekoliko stotina redovnih turskih vojnika. Srbima je patriotska dužnost nalagala te Turke istiskivati iz varoši, koliko se god može. Nikolajević, kao ministar unutrašnjih dela, imajući za upravitelja varoši Beograda smotrenoga i ne manje odvažnoga Nikolu Hristića, suzbijao je turski uticaj čak i onda kad se to suzbijanje u ondašnjem, vrlo često kolebljivom, konaku nije odobravalo, i kada su njega za to mnogi revni „konačari“ jako osuđivali i svakojako ogovarali.
Kao ministar unutrašnjih dela, u ono burno vreme, Nikolajević je, u primenjivanju zakona, u opće, gledao da zakonsku oštrinu ublažava bar čovečnim postupanjem.
Onda je red bio da se sve presude policiske pregledaju u ministarstvu unutrašnjih poslova, koje je, za njih, bilo kasaciona vlast. I kad je Nikolajević opazio, da policiske vlasti osuđuju ljude i za ono što, u odgovorima ili žalbama, oštrije kažu, naredio je: „da činovnici budu trpljivi i blagi prema rečma i izrazima žalilačkim, imajući svakad na umu navike našega naroda, i stanje i raspoloženje u kom je čovek kad se na što žali.“
S toga mesta, on je još raspisao okružnim načelnicima da beleže, gde god nađu, priče o ratovima i drugim istorijskim radovima u našoj otadžbini.
Po promeni godine 1858, Nikolajević je, kao privatan čovek, ostao u Beogradu do godine 1862.
Knez Miloš, došavši u Beograd 1859, i doznavši da je Nikolajević tu, poruči da mu dođe i on i gospođa njegova. Kad su se prijavili, starac ih primi očinski, upita za zdravlje i jedno i drugo, pa će tek jednom reći:
— More, ćero, slušaš li ti ovoga čoveka?
— Slušam, Gospodaru! odgovori Gospođa.
— I treba, ćero, i treba; znaš, on zna za desetoricu drugih!…
Godine 1862, posle bombardanja Beograda, Nikolajević ode u Peštu, gde je naročito u arhivi Matice Srpske crpao podatke za svoje istorijske radove.
Iz Pešte je prešao u Gradac, u Štajerskoj, gde je ostao do 1869, a posle je otišao u Pariz, gde je ostao dugo.
Književni Nikolajevićevi radovi ovo su:
- Korespondenciji iz Pariza od jednog pitomca srpskoga praviteljstva, u Beogradu, 1843.
- Ovo je prvi predlog da se ustanovi srpska Banka, koju pisac naziva „Srpska riznica.“
- Srpska beseda u latinskom pismu, u Beču, 1860.
- Ova je knjiga, u svoje vreme, obratila na se pažnju stručnjaka. U njoj Nikolajević predlaže da se, kao i u drugih azbuka, latinica očisti od neestetičnih skrpljenih slova, na priliku, za č, lj, nj, š, i ž mesto — č, lj, nj, š, i ž, da se uzmu šare tih istih slova, samo da se okrenu, pa im onda ne bi trebali ni rogovi ni repovi koji im se sada domeću.
- Osem toga, u ovoj Srpskoj Besedi, pisac je, naučnim načinom, osvetlio postanje i značenje imenu Srbin, a za tim je dokazao: koga valja razumeti pod imenom starih Trako-Ilira. Neka se nađe čitalaca koji se ne slažu s onim što pisac tu predlaže, teško će se naći iko da ne prizna ogromnu i temeljitu proučenost predmeta, i sa svim savesno izvođenje zaključaka.
- Kritička pokušenja u periodu od prvih sedam vekova srpske istorije.
- Nizom ovih članaka, štampanih u Srpskom Letopisu, pisac je, sabravši iz razbacanih, mnogome nedostupnih, izvora bogatu građu, uneo luču videla u najtamnija vremena srpske istorije. Tek posle njega počeli su se javljati radovi koji prodiru dalje u toj oblasti znanja.
- Srpski komneni.
- Ovo je niz članaka, štampanih u Glasnicima Srpskog Učenog Društva. Ta istoriska studija stala ga je vrlo mnogo truda. I ona je sjajno svedočanstvo velike istorijske naučenosti i savesnosti.
Svi ti istoriski sastavi samo su odlomci od cele Srpske Istorije, na kojoj je Nikolajević radio više od deset godina, i za koju je uzimao građu iz vrlo mnogih izvora, a osobito iz carske arhive u Carigradu koja je, docnije, izgorela. Kad je već bio na svršetku toga ogromnoga sastava, onda je, jednom, u trenutku neke melanholije, sav taj rukopis bacio u vatru: lista jednog nije ostavio!
To je šteta koja se već nikad ne može naknaditi.
Nikolajević je, osem svoga maternjega jezika, znao: francuski, grčki, latinski, engleski, nemački, i turski; a razumevao je i sve slovenske jezike. Bio je neobično naukoljubiv: gotovo je uvek bio na poslu, u studiji. Čak kad bi se odmarao od umora, čitao je najradije Bajrona ili Gundulića.
Nije bio besednik, jer je, u govoru, zamuckivao, ali što bi god rekao, bilo je puno znanja i pameti.
Nikolajević je bio redovni član Društva Srpske Slovesnosti, u Beogradu, i počasni član Matice Srpske, koja je onda bila u Pešti, a sad je u Novom Sadu.
On je bio jedan od najlepših ljudi ne samo u Beogradu, nego i u Carigradu, gde su lepi tipovi redovne pojave. Stasa je bio visoka, lica bela i rumenikasta, a kose i brkova crnih. Vaspitanje i sve držanje bilo mu je kao u kakva odabrana plemića; govorio je malo, vrlo tiho, i smotreno; u pokretanju bio je malko spor, tih, pravi istočni gospodin!
I ako je Nikolajević bio od onih ljudi koji se nikad ne trude da stvaraju i puštaju glase o sebi, opet je svaka okolina u kojoj je bivao i radio znala i marila za njega.
Kad je, po svršetku nauka u Parizu, otišao u London, onda, se je čak u Ripnju, gde je on poznat bio kao lepo i dobroćudno dete, pričalo, pored ostaloga, i ovo:
— Makrenin Koja (tako su ga zvali) seo u nekaku vatrenu lađu, i otišao još dalje od Vrancuske zemlje!… Šteta što se onako krasno momče zabaci u beli svet!
Vrativši se u Beograd, i dobivši prvu službu, počeo je proučavati razna pitanja, i o njima podnositi svom ministru predloge. Njegovi drugovi u službi, većinom došljaci i junaci gde se gospoduje, osorljivo poglede na tiha i radena šumadinca, pa počnu raspuštati glasove:
— Nikolajević govori što ne može biti; on zida kule po vazduhu; on je… pomerio pameću; on će skoro u ludnicu!…
Da se ukloni od te pakosne okoline, Nikolajević je, i preko volje, ostavio Beograd, i otišao u Carigrad.
Kad je pak postao srpski predstavnik kod sultanove vlade, oženio se, i izišao na glas, njegov seljak, Sava Despotović, želeći svima ostružničanima njime dići cenu, ovako uzvikuje:
— Morȅ! I po Stambolu nas (ostružničana) ima! Hatove jašu; sablje pašu… Ni Sultan im ništa ne može, morȅ!!…
Dok je u biblioteci Matice Srpske, u Pešti, zbirao građu za svoje istoriske radove, mnogi radoznali Srbi dolazili su da ga vide. Te pohode njega su ometale u poslu. Za to se dogovori s g. Tonom Hadžićem, te ovaj zaključa vrata na sobi u kojoj Nikolajević radi pa kad, u po dne, pođe na ručak, otključa vrata, i idu oba na ručak.
Jednoga dana, Hadžić zaboravi otključati vrata, i, čak oko 4 posle po dne, seti se, i dotrči te vrata otvori, i Nikolajevića zateče na poslu, kao obično. Na molbe Hadžićeve za oproštenje, on samo rekne:
— A gle, zar ste me bili zatvorili?
Ovaj vredni, ovaj naučeni, ovaj retki Srbin i naučnik ubio se je sam iz revolvera, 1 oktobra 1877 godine, u selu Bokseku, u Madžarskoj.
Bog da ga prosti!
- Nikola Nikolajević poginuo je 21 januara 1822, u lovu, u selu Crnući, i telo je njegovo sahranjeno kod manastira Vraćevšnice. Grob mu pokriva ploča s ovim zapisom:
„Ovde počivaju smrtni ostatci Nikole Nikolajevića Komnenovića, bivšega činovnika u narodnoj službi i za vreme blaženopočivšega vožda srpskog Karađorđa Petrovića, i po tom haznadara Kneza Miloša T. Obrenovića; rođenoga u Čestinu selu predela Gruže, a izgubivšeg život u Crnući. 21 januara 1822.
Ovo znamenje grobno njegovom roditeljskom spomenu i prahu iz sinovljeg blagogovjenija postaviše njegova dva sina Aleksandar i Konstantin Nikodijevići. ↩︎ - Ova pesma pevala se kao: „U jutru rano, čim zora zaplavi“! — G. Vladimir Jakšić, koga je krstio stariji Kostin brat, Aleksa Nikolajević, i koji je, zajedno s Kostom, išao u školu, kazuje da je ovu pesmu i sastavio Kosta Nikolajević. Jakov Živanović pak, u svom odgovoru Ciprijanu Robertu, na jednom mestu, veli da je misao te pesme njegova, a stihove je napisao profesor Isidor Stojanović. Može biti da su se o pesmi ovoj trudili i Živanović i Stojanović, pa čak i đak Nikolajević, naravno po uputima svoga nastavnika Stojanovića. ↩︎
- Gledaj Akt ministarstva spoljnih poslova, od 23 jula 1855 br. 2407. ↩︎