Niški mučenici: Vladika Melentije, Prota Stojan, Pop Đorđe, Mladen Ovčarević, Golub Mutavdžija, i Radisav Ekmeščibaša.
Vladika Melentije došao je u Niš posle Vladike Makarija Drugog; bio je čovek srednjega rasta, smeđe kose i brade; kad je poginuo, moglo mu je biti tek 50 godina; naravi je bio blage, života uredna, čista, ruke podašne, srca pobožna, a navika u svačem tačnih, osobito u crkvenim dužnostima.
Kad je, godine 1815, Marašli-Ali-Paša, kao rumeliski valija, išao s vojskom na Srbiju, da uguši novi srpski ustanak, uzeo je sa sobom iz Niša i niškoga vladiku, i doveo ga u Ćupriju, radi pregovora sa Srbima. Odande je vladika Melentije više puta pisao Srbima pisma, i svetovao ih da se izmire s Turcima, a i njemu se je Knez Miloš obraćao više puta, te mu kazivao narodne nevolje, i molio ga da pomogne u vezira da se uglavi povoljan mir.
Na taj način, Vladika Melentije je zagledao iz bliže u želje i težnje srpskoga naroda, i stupio u tešnje poznanstvo s narodnim starešinama, osobito s Knezom Milošem.
Pošto je mir s Marašlijom utvrđen, Vladika Melentije vratio se u Niš, na svoje mesto.
U ono vreme, u niškoj crkvi, bejaše prota Stojan Popović, daleko čuven i uvažen, ne samo kao sveštenik, nego i kao rodoljub, kao čovek mudar, i kao junak, koji ne zna za strah.
I ovaj je prota bio lični poznanik Kneza Miloša.
Prema svojim duševnim vrlinama, Prota Stojan se je odlikovao i telesnim osobinama. Bio je visoka rasta, krupna tela, snažna sastava, a glasa tako jaka da se je, kažu, moglo čuti čak na Gorici kad Prota Stojan peva u niškoj crkvi!
Uz Protu Stojana, beše i sveštenik Đorđe Cincarin, rodoljub i junak, kakav se svakad visoko ceni.
S ovom dvojicom sveštenika, živeli su u velikom prijateljstvu: Mladen Ovčarević, bakalin; Golub Mutavdžija, i Radisav Ekmeščibaša, prvi ljudi i u Nišu i u okrugu niškom i po imućnosti, i po uvaženju koje uživahu.
Vladika Melentije poznao se je s tim ljudma, kako je došao u Niš; docnije se sprijateljio s njima kao da su mu bili rod rođeni.
u proleće, godine 1821, na drugoj strani turske carevine, buknu ustanak kome su simpatisala sva hrišćanska srca.
U Nišu, i u okolini, rodoljupci očekivahu svaki čas velike događaje.
Ali ni Porta nije dremala: ona pribiraše vojsku da svaki ustanak u krvi utuli; a uz to razašiljaše note jevropskim silama da bi oslabila simpatije prema očajnicima koji su žudni slobodnoga daha.
Da pak vatra ne bi planula i na ovom kraju carevine, gde je vešta ruka Kneza Miloša, već bila gotova da je, u potrebi, podstakne i upravi, Turci pohitaše u Niš s velikom vojskom.
Husein-Paša, brzim hodom, preko Soluna, Kumanova, i Vranje, s 8000 hiljada ljudi, stiže u Niš.
Knez Miloš, svakad vešt čovek, s jednim svojim pismom, pošalje u Niš Mula-Sali-Agu, i Mijalka Jovanovića iz Jagodine, da novoga niškoga Muhafisa pozdrave dobrodošlicom, i da mu od kneževe strane podnesu edije (dara), a to je: za klanjanje sidžadu od zelene kadife, na kojoj je zlatom navezena džamija s munarom!
Husein primi dar, zahvali na komšiskom pozdravu, izjavi da nema zapovesti ništa činiti protiv Srbije, ali i Miloš neka sedi mirno.
Mijalko, posle toga, ode niškom vladici, te i njega pozdravi od strane Kneza Miloša. Zahvaljujući na pozdravu, vladika uzme nekoliko pari lepih čarapa, te ih da Mijalku, govoreći:
— Pozdravi Kneza Miloša, i ponesi mu evo ovo! Mi smo obuveni!…
Učinivši što mu je zapoveđeno, Mijalko se vrati u Kragujevac, da javi Knezu kako mu je zapovest izvršio.
Husein-Paša pak, čim se je smestio u niški grad, odmah pogubi Ali-Pašu, dotadašnjeg niškog muhafiza. Krivica mu je bila što je bio labav prema vladici Melentiju i drugim niškim rodoljubima.
Posle toga, Husein dozva u niški grad vladiku Melentija, Protu Stojana, Popa Đorđa, Mladena, Goluba, Radisava i oko 200 drugih niševljana. Namera se nije krila: valjalo je svet zastrašiti da oturi i pomisao o ustanku, a da se to uradi, valjalo je nekoliko prvih ljudi da plate glavama.
I u te strašne čase, nađe se prijatelja koji vladici Melentiju i Proti Stojanu ponudiše priliku da uteku. Na tu ponudu, vladika odgovori:
— Ne ću! Bolje da stradam jedan ja, nego toliki narod. Jednom se mora umreti!…
Prota Stojan reče:
— Da pobegnem, reklo bi se da sam kriv. Ne ću!
Kad treba seći hrišćanske glave, turski sud sudi vrlo brzo.
Drugoga dana Sv. Trojice, ti su ljudi zatvoreni, a trećega dana, vojnici pašini izvedoše Vladiku, Protu Stojana, Popa Đorđa, Mladena, Goluba, i Radisava na niški most, gde su već bila dignuta šestora vešala ni konopci dole spušteni.
Vladika je išao napred; za njim Prota Stojan, pa za protom ona četvorica. Svi su bili mirni i ozbiljni, kao da idu na neku religioznu svečanost. Svi bacahu svoje poslednje poglede na Jastrebac, na Srbiju…
Vladika uze svoj konopac, prekrsti se, blagoslovi ga tri puta pa, nadenuvši zamku na vrat, reče:
— Sad, sinci, vucite!
Za trenut oka, vladika mučenik bejaše visoko u vazduhu!
— Prota Stojan reče:
— Ne može se povešati sav narod. Sano da ne čuje Jela (sestra mu) dok ne izdanem!
I ode za svojim vladikom.
I ona ostala četvorica umreše spokojno, junački, tako da izvršnik ove krvave presude reče:
— Šteta što ovo nisu Muslomani!
Kad ovih šest mučenika izdahnuše, Turci ostale niševljane pustiše; ali strah obuze svaku dušu hrišćansku.
Turci su se radovali, ali su se varali. Oni su mnogo krvi prolili, ali još nisu saznali kakva je životvorna sila ta ljudska krv, kad se proliva za veliku misao! Narodna sloboda, kao i Hristova crkva, zida se na kostima mučeničkim?!…
Bog neka da raj slavnim niškim mučenicima! Neka im je svetao pomen kroz potomstvo1.
- Kraljevina Srbija, str. 65—67. ↩︎