Obrenović Milan, vojvoda

Obrenović Milan, vojvoda, rodio se u Brusnici, u nahiji rudničkoj, od oca Obrena i matere Višnje.

Milan je imao starijega brata, Jakova (koji je umro u Brusnici 1811), i sestru Stanu (koja je bila udata u selo Dobrinju, u nahiji užičkoj).

Kad je umro otac Milanov, Obren¹, mati njegova, Višnja, preuda se u selo Srednju Dobrinju za nekoga Teodora Mihailovića, s kojih je, posle, rodila sinove: Miloša, Jovana, i Jevrema.

Milan Obrenović, još do ustanka srpskog 1804, bio je izašao na glas kao veliki marveni trgovac, i kao dobar i pametan čovek.

Kad je Karađorđe, u Orašcu 1804, pristao na ustanak, on je, među prvima, poručio Milanu iz Brusnice da se diže i da narod odmeće; a kad je, malo docnije, 19 februara 1804, s nešto vojske izašao na Rudnik da rudnički grad opsedne, i da Turke odande istera, došao mu je u pomoć Milan Obrenović sa 80 Rudničana.

Te iste godine, marta 10, Milan je pomagao Karađorđu u napadanju na Jagodinu, ali su tu Srbi bili odbijeni.

Posle toga, bio je na Karanovcu i na Užicu, a izrekom se pominje da je 20 jula 1806 došao na Bratačić onom kraju u pomoć.

S Bratačića je sišao i učestvovao u slavnom boju na Mišaru, 1 avgusta 1806.

Godine 1806 i 1807, kad su Srbi Beograd osvajali, Milan je bio na tom mestu.

Godine 1807, bio je pri osvajanju Užica, gde je, 29 juna, pošto je Karađorđe otišao Štubiku u pomoć, on ostao glavni zapovednik srpske vojske, kome se je i predalo Užice.

Po osvojenju Senice, Karađorđe, 2 maja 1809, pisao je vojvodi A. Pljakiću, pa mu je, između ostaloga, javio ovo:

„Gospodara Vujicu Vulićevića i Starovlašku, i Miloša vojvodu, odredio sam na Prepolje, i naroda što na novo dolazi sve će s njim na Lim; Gospodara Milana i Dragačevo, i Hadži-Prodana sa seničkom nahijom, na Belo Polje odredio sam, da on na onaj kraj ide, i da narod odmeće²“.

Godine 1809, meseca aprila, osvojio je Prijepolje i Bijelo Polje, gde mu je i brat Miloš bio od velike pomoći.

Te iste godine, 28 novembra, na skupštini u H. P. Palanci, Milan je izabran za savetnika i određen da, kao rezultat, ide u ruski glavni stan.

Godine 1810, juna 5, Milan je, na Ostrvu, s ruskom vojskom, prešao preko Dunava ovamo u Srbiju. Posle toga je bivao u bojevima na Dudu, 15 juna; na Brzoj Palanci, 23 juna; na Prahovu, u prvoj poli avgusta 1810; na Aleksinačkoj Banji, 22 avgusta; na Jasici 26, i na Varvarinu, 6 i 10 septembra 1810. kad su Srbi i Rusi uzbili Rušid-Pašu.

A kad su se Rusi, 12 novembra 1810. vratili onamo preko Dunava, Milan je s njima, kao poslanik srpskoga naroda, otišao u Bukurešt, u glavni ruski stan.

U Bukureštu se Milan razboli i, posle kratke bolesti, umre 16 dekembra. Telo njegovo najpre je bilo ukopano kod crkve Kneza Rada, u Bukureštu, a posle ga je Knez Miloš iskopao i preneo u svoje selo Herešte, te sahranio s južne strane crkve više južnih vrata. Na grobu Milanovu ima beleg s ovim zapisom:

„U ovom kamenom grobu počivaju neutrudne bivše kosti vernog sina otačastva svoga Srbije, Gospodara Milana Obrenovića, vojvode srpskog, u Brusnici, u nahiji rudničkoj, rođenog u Bukarestu, 16 dekembra 1810, l. umrlog. Za večno vospominanije obnovi grob ovaj jedinoutrobni brat njegov vrhovni knez i predvoditelj naroda srpskog, Miloš Obrenović, 8 juna 1816“.³

Kad je u Srbiju stigao glas o smrti Milanovoj, onda se je mnogo govorilo da mu samrt nije došla od suđena dana, nego od otrova. Jokić to otvoreno pripisuje Mladenu Milovanoviću ne navodeći osnova za takvo svoje mišljenje. Tako, pričajući kako je Miloš, o Malom Božiću, 1811, došao na skupštinski sastanak neobrijan, a Mladen ga, za to, grubo napao, Jokić veli:

— Mladen otrovao u Bukureštu Milana, pa i Miloša hoće da satre!

Milan je, posle sebe, ostavio sina Hristifora ili Ristu, koga je, još za svoga života, bio dao u školu.

U ono vreme pevala se u Brusnici i u okolini ova pesma:

„Zakukala sinja kukavica
Na Brusnici prema Lunjevici.
To ne bila sinja kukavica,
Veće bila Stoja Milanova.
Ako kuka i nevolja, joj je:
Otiš’o je Vojvoda Milane,
I odveo sina Ristivora“!

Nisam mogao doznati na koji je Milanov odlazak ova pesma spevana; a pominje se da je Rista 1813 bio u Beogradu u školi.

Jakov Nenadović, uklanjajući se ispred Turaka 1813, i ostavljajući Beograd, preveo je, sa svojima, i Ristu iz Beograda u Zemun.

Knez Miloš pak, idući od Šapca k Beogradu, nađe se tada na Zabrežju s Jakovom, i tu mu preda sablju brata svoga Milana, koju je dotle nosio, da je preda Risti, kao njegovu očevinu.

Rista je, posle toga, otišao u Rusiju, izučio se, i postao oficir, pa je onda umro.

Na Jagodinskoj crkvi, koja je građena 1818, u zapisu o tom ko je crkvu podigao, pored drugoga, čita se ovo:

„Bratija jemu (Knezu Milošu) sut: Jovan i Jevrem, i ot počivšago Brata Milana sin Hristifor, supruga Ljubica, iz nejaže novoroždeni sin Milan, i dve dšteri Petrija i Jelisaveta“.

Jovan Gavrilović, koji je došao u Srbiju 1831, i stao u službu državnu, pričao mi je da je Knez Miloš ovoga svoga bratanca Ristu bio poslao u Carigrad da uči turski jezik pa je, veli, umro od kuge.

U Brusnici sam slušao da je umro u Negotinu, ali kad? Ne znam.

Sima Milutinović, u svojim „nekolikim pesmicama“, strana 11, ima jednu koju vredi ovde ispisati:

Oplač umršega lani Hriste Obrenovića

„Tko bi ne žalio Febom poljubljena?
Za kog smrt je črez vijek bila rana;
Miris ljupči zaludu nam vesna t’ pruža,
O, Milanče, brž’ nam čezne ruža!

Simina knjižica, u kojoj je ova pesmica, štampana je 1826; a ako je tada i pesma spevana, onda je Rista Obrenović već umro 1825…

U hartijama Kneza Vase Popovića ima jedna zapiska, pisana rukom Avrama Petronijevića, po zapovesti Kneza Miloša, u kojoj stoji:

„P. P. Budući da ljudi, služeći otečestvu, i po smrti svojoj od živih vospominanije zaslužuju, to preporučujem da učinite naredbu: da se u glavnijim crkvama nahije požeške čine spomeni na četrdeset liturgija za

1. Hristifora našega!
2. Samuila arhimandrita, i
3. Đorđa Ćeleša!“

Na ovoj zapisnici nema dana ni godine kad je pisana, a rastavljena je od pisma u koje je, vidi se, bila uturena, te se ne može kazati kad je pisana.

Žena vojvode Milana, Stoja, majka ovoga Riste, umrla je u Brusnici 1813, i saranjena je u seosko groblje.

---

1. Obrenove kosti počivaju na Savincu, s desne strane od crkvenih vrata. Njih pokriva bela mramorna ploča s ovim zapisom:
   „Ovde počivaju kosti raba Božija Obrena Martinovića. Rožden opet i predstavi se v Brusnicje. Jegože sin bje Gospodar Milan“. ↩︎
2. Arhiv Srpskog Učenog Društva, broj 770. ↩︎
3. U predgovoru sam kazao kolikima sam se ljudma obraćao za ovaj zapis, pa je sve bilo uzalud. Pre neki dan dobio sam ga dobrotom g. Stoložana, biv. rumunskog ministra Domena, sadašnjega imaoca dobra Herešta. Neka je velika hvala ovome gospodinu za ovu lepu i prijateljsku uslugu! ↩︎