Pavlović Jevta, dobrotvor, rodio se u Smederevu, u početku godine 1836.
Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja. U školi je Jevta bio slab đak, a na ulici, gde se deca igraju, i na Dunavu, gde se kupaju, bio je prvi u svakoj nemirnoći.
Otac njegov Miloje, čovek veoma oštar, videći da mu dete slabo prianja za nauku, izvadi ga iz škole i, godine 1849, dovede u Beograd, gde ga da u trgovinu kod Nikole Stefanovića trgovca.
Namestivši ga tako da bude šegrt u trgovačkoj kući, otac ga na polasku prizove i oštro mu rekne:
— Jevto! ja te ovde ostavljam da služiš i vremenom da postaneš čovek, a ti, ako ne htedneš služiti, nego mi se vratiš kući, da znaš, da ću te ubiti! To upamti!
Gorki šegrtski hleb Jevta je jeo s velikom mukom i, u dva maha, baš mu zlo šegrtsko stanje dogrdi, te pobegne, dođe do Laudonova šanca, pa se tu seti očinih reči, i ne smedne dalje, nego se vrati natrag gazdi! Drugi put opet pobegne, dođe do varoškoga šanca i palisada, pa se i tu seti očinih reči i ustavi se. Pošto se sit isplakao, i nagledao druma koji vodi u Smederevo, vrati se kući, i nastavi opet šegrtluk, koji ga je izveo u kalfaluk pa je najposle Jevta došao do svojega slatkoga hleba, i do lepoga imena u svemu narodu svojemu.
Još prvih godina svoga službovanja, Jevta je opazio koliko mnogo znanja valja trgovcu, pa da svoju trgovinu može voditi kako treba, i kako malo spreme ima on za taj rad. Zato je od svoje male zarade, tako reći od svojih usta, otkidao, te plaćao učitelje, koji su mu predavali: nemački jezik, trgovačku računicu, dvogubo knjigovodstvo, i korespodenciju.
Mučeći se ovako i nevoljišući, Jevta je u svom srcu govorio:
— Ah, da mi hoće Bog dati, da stečem, ne bih tražio veće zadužbine, nego da učinim, da se mladići mojega doba i mojega reda, ne muče ovako kao što se mučim ja, nego da imaju i školu, i knjige, i učitelje, u kojih će naučiti sve što im treba za trgovinu.
U radnji Nikole Stefanovića Jevta je ostao dugo. Tu je došao do 600 talira godišnje plate, što je onda bilo vrlo mnogo. Godine 1863 Nikola ga uzme za ortaka. I, posle godine dana, kad su sveli račune, videli su, da su, preko svih troškova, imali čiste dobiti 3000 dukata! Jevta se plivao u radosti.
Godine 1869 Jevta se razortačio s Nikolom, i otvorio radnju na svoju ruku;1 ali, dok je god živeo, nije zaboravljao Nikolu Stefanovića i njegovu porodicu.
Svojim radom, svojim karakterom, svojim razumevanjem trgovine i trgovačkih poslova, Jevta je brzo rastao u očima svojih sugrađana. Tako su njemu, jedno za drugim, nuđena sva zvanja i odlikovanja, na koja se dolazi po izboru a ne po postavljanju. On je bio više puta odbornik u Beogradskoj opštini, više puta je biran u trgovački sud za sudiju, a tako i za člana uprave u kreditnom zavodu, gde je najposle bio i potpredsednik.
Kad je ustanovljena Narodna banka; on je izabran u upravu toga zavoda, gde je ostao do smrti.
Kakav je bio čovek, i kakav trgovac Jevta Pavlović, vidi se i po ovoj okolnosti. Kad je, godine 1876, pred prvi rat u Srbiji objavljen moratorijum, Jevta je odmah pisao svima kućama na strani, s kojima je imao posla, da se on neće koristiti moratorijumom, već da će svima svojim obvezama odgovarati kao i u redovnim prilikama. Od toga je doba njegova firma zadobila na strani veliki i stalan kredit.
Poslednjih desetak godina Jevta se gotovo sa svim bio istavio iz radnje; živeo je kao trgovački pensionar. Poverivši radnju mlađim vrlo pouzdanim ljudima, on je u dućan svraćao kao gost. Za te svoje dokolice, razmatrao je ustanove i pratio događaje u nas. Jedna naša ustanova privlačila je na se svu pažnju Jevtinu. To je Beogradska trgovačka omladina; Napredak njene škole, program školske nastave, raspored časova i ispita, određivanje starijih i uglednijih trgovaca da budu na ispitima — sve je to Jevtu živo zanimalo. Za mlade trgovce, koji upravljaju Omladinom, imao je uvek pohvalnih reči. Kad bi otvorio Trgovinski Glasnik, pa bi u njemu našao što o društvenoj školi, to bi najradije pročitao. Jednom je našao, da se u nedeljno-prazničnoj školi predaje i menično pravo, pa je radosno rekao:
— Ničega ovoga nije bilo za moje mladosti! Ko je onda i pomišljao na menično pravo? Onda sam ja, od koje male zarade odvajao i plaćao da što naučim, a danas mladež to sve ima, i još besplatno!
Jevta se svakad sećao svoje mladosti i svoje nedovoljne spreme za trgovca, pa je za to i težio da omlađima, koji dolaze za nama, ostavi mogućnost, da se za svoj rad spreme. S toga je jednom svom bratu Đoki rekao:
— Beogradskoj trgovačkoj omladini ostaviću svoje najlepše imanje; ostaviću im — da im se poznaje što sam im ostavio!…
U svom testamentu od 28 novembra 1895 Jevta je utvrdio, pre nego što se krenuo u tuđinu, da potraži leka u nemoći svojoj, da njegovo imanje u Knez-Mihailovoj ulici2, što izlazi na Milanovu ulicu, uživa za života svoga njegov brat Đoka, a posle smrti, da pripadne Beogradskoj Trgovačkoj Omladini. Za tim Jevta dalje u svom testamentu ovako veli: Prihod od istog imanja ima se upotrebiti na razvoj i unapređenje njene trgovačke škole, a ako je moguće, i na pošiljanje po jednog mladića u inostranstvo radi stručnijeg trgovačkog-akademskog obrazovanja, ili na izučavanje kakve specijalne industrije.
Jevta je bio član u Srpskom Trgovačkom udruženju još otkad je ovo postalo; a u isto vreme bio je član i drugih mnogih humanih ustanova.
Jevta je bio čovek omanjega rasta, smeđe kose i brkova, a bradu je brijao, osem male bradice pod donjom usnom. Njegove slike u Trgovinskom Glasniku, i u nekolikim kalendarima gotovo su sve dobro pogođene.
Pavlović Jevta preminuo je u mestu Arku, u južnoj Tirolskoj, 10 februara 1896. Telo je njegovo preneseno u Beograd, i sahranjeno u Novom groblju, 16 februara 1896.
Kakva je svetla pamet, kakva plemenita duša bila u ovoga patriote! On pamti svoju nemaštinu i svoje nevoljisanje, iz kojega je nikao i tako gorostasno izrastao, pa se ne samo toga ne libi, nego baš to uzima za pobudu, da učini najveće dobro budućim trgovačkim pojasima, koji se mogu nalaziti u onakim istim prilikama iz kakvih je Jevta izišao!
Neka ti je do veka slava i hvala plemeniti i mudri rodoljube: ti umede upraviti blagom! Neka ti je laka majka zemlja, kojoj si osvetlao obraz kao dostojni njezin sin!…
- Vredi pribeležiti ovaj slučaj: Kad je Jevta, kao samostalan trgovac, otišao u Beč za espap, onda je toliko naručio čohe i druge robe da je za nepunih sedam meseca imao da plati blizu 14 hiljada dukata. I, platio je sve na vreme.
— Kako si to isplatio, upitao ga je docnije brat Đoka?
— Grebao sam gde sam god mogao dok nisam sve izmirio; ali je bilo noći kada sam se okretao kao na ražnju, dokle svojim obvezama nisam odgovorio. ↩︎ - To se imanje danas ceni na 300.000 dinara. ↩︎