Peca iz Klubaca, rodio se u selu Klupcima, u Jadru, 1780 godine. Ime mu je bilo Petar, pa su ga ljudi prozvali Peca, što je bio maloga rasta i snage.
Kako se Jadar digao na Turke, Anta Bogićević, vođ ustanika, odmah je opazio Petra kao verna, vredna, i drska momka, i uzeo ga sebi u službu.
Nahodeći se uz vojvodu, Petar je, u svakom sukobu s Turcima, baš i gde ne bi morao, trčao u boj, i borio se svakad hrabro i, za čudo, svakad srećno!
Bogićević je Petra naročito slao na mesta strašna, kada je na priliku, valjalo proneti kakvo pismo kroz turske zasede, ili doznati kako gde stoji turska vojska.
Petar se odlikovao u bojevima: na Rožnju, na Tronoši, na Jarebicama, Runjanima i, osobito, na Trbušnici, protiv Mehmed-Kapetana.
Godine 1810, Anta Bogićević i Miloš Pocerac nahođahu se u Loznici. Silna turska vojska pređe iz Bosne, i opkoli Loznicu sa svih strana. Opsađenici su se borili junački, ali su opsađivači bili mnogobrojni, pristupali su sa svih strana, a u Loznici već počne nestajati hrane i džebane. Trebalo je javiti obližnjim vojvodama da pohitaju u pomoć; ali kako da im se javi? Opsada je bila tako gusta da se niko, za život glave, nije smeo usuditi da pronese pismo kroz Turke, te da ga odnese u Šabac.
Anta zovne Petra iz Klubaca pa, dajući mu pismo, rekne:
— Ne zapovedam ti, nego te molim: ogledaj svoju staru sreću ne ćeš li prodreti, i ovo pismo odneti u Šabac G. Luci!
— Hoću li sad, vojvoda, ili da sačekam noć, upita Petar?
— E, moj Petre! Ja se i noću bojim za te, a danju bi te pozdravo ubili!
Petar sačeka noć. U jaciju, kad se Turci najmanje nadaju, izvede iz šanca svoga vrančića, usedne ga, i verugajući kuda je jedini on znao, prođe kroz Turke, prejuri Iverak i Cer, i odnese pismo u Šabac vojvodi Luci Lazareviću.
Pročitavši pismo, Luka odmah napiše drugo, preda ga Petru, i pozdravi vojvode da će im, najduže za tri dana, doći u pomoć.
Petar se i sada provere kroz Turke, i dođe u šanac, donesavši glas o brzoj pomoći.
I Luka je, po svojoj reči, stigao brzo i, posle krvavo bitke, oslobodio Loznicu.
Posle ove pobede nad Turcima, Luka javno pohvali Petra, daruje ga lepim darom i, po malešnu njegovu rastu, nazove ga i on Pecom za odlikovanje.
Posle toga, svi su vojnici znali ko je „Peca iz Klubaca“.
Godine 1813, u Loznici je bilo oko 800 Jadrana sa 6 topova, pod upravom Petra Nikolajevića Molera. Turci, u početku avgusta, opkole Loznicu, i stanu je biti sa svih strana iz najvećih topova i kumbara. Prikučivši se, kroza zemlju, k šancu, pobiju Srbima iz šešana sve tobdžije tako da im nije bilo nikakve koristi od topova. Srbi su iz šanca bili načinili kroza zemlju tavnik kroz koji su silazili na reku Štiru, te zahvatali vodu; ali Turci, doznavši za to, odvrate Štiru na drugu stranu, te tako šanac ostane bez vode: mnogi su brašno razasipali po kojekakvim haljinama i daskama, ako bi udarila kiša, da bi mogli umesiti hleba. Vladika zvornički, po naredbi turskoj, dođe u Loznicu, i pozove Srbe na predaju, ali Moler nije vladikama verovao ni drugih stvari, a amo li u takom poslu, nego zaište u vezira da ustavi vatru, i da odredi svoje poslanike da se razgovore o predaji.
Vezir to učini.
Kad se turski poslanici sastanu s Molerom, oni zaištu:
Da Srbi polože oružje, pa će ih Turci poslati u Srebrnicu Hadži-Begu, za koga se držalo da je srpski prijatelj;
u Srebrnici će se svakom svoje roblje dovesti (žene i deca) pa, dalje, kud ih odrede.
Moler je, naprotiv, iskao: da ih Turci propuste s oružjem da izađu iz šanca, i da prođu kroz tursku vojsku, pa da idu kud koji hoće, a Turcima da ostave šanac i topove sa džebanom koja je u sanducima.
Turci ne pristanu na iskanje Molerovo, a Moler ne primi iskanje tursko, nego se rastanu i počnu se opet biti kao i pre.
Vrativši se u šanac, Moler kaže Srbima:
— Ja, braćo, živ Turcima u ruke neću, a vi, ako hoćete, eto vam Turaka; ja idem na šanac neka me ubiju. Ako li i vi niste radni predavati se Turcima na ovaj način, a mi da bežimo jednu noć kroz Turke, pa koji iziđe — iziđe, a koji pogine — Bog da ga prosti! Bolje nam je svima izginuti, nego se Turcima u ruke predati. Dosad ste, braćo, bili na mojoj duši, i sad vas ja skidam sa svoje duše, i ostajete gospodari od sebe: ako ćete se predavati, eto vam Turaka; ako li ćete bežati, i ja sam s vama.
Na ovaj Molerov govor, svi pristanu da beže kroz Turke.
Na tri dana pre nego će pobeći, Moler napiše pismo srpskim starešinama (kao što su kazivali ljudi koji su bili onde) svojom krvlju, u kom im javi u kakoj su nevolji, i da se više ne mogu držati, nego oni da gledaju da ih izbave, i to ovako: što se može više da pošlju pešaka u Gučevo, a oni s topovima i konjicima i s ostalom vojskom da se pokažu ozdo uz polje, pa kad se turska sila obrne k njima, onda oni iz Gučeva da se prikuče k šancu, a ovi iz šanca da učine juriš na Turke, i s onima da se sastanu.
Najposle je dodao ovo:
„Ako ko želi da propadnem ja, požalite barem ovaj narod, i gledajte da bi ga izbavili“!
Ovo pismo Moler preda opet Peci iz Klubaca, davši mu 10 dukata napojnice.
Peca i sada srećno prodre sroza svu tursku vojsku, i stigne u srpski logor.
Ali je onda već opća nesreća bila na pragu, i vojvode kao da su gledale kako će svaki svoju glavu spasti.
Kad tri dana prođu, a pomoć ne dođe, opsađenici se dogovore da beže. Izabrali su tamnu noć, kad je bila velika kiša i vetar. Zakazano je bílo svima, ako bi koga Turci opazili, da ne meće pušaka, nego da se brani nožem ili čim može drugim, a, po svoj prilici, taka je zapovest bila i u turskoj vojsci, ako bi Srbi pobegli, da se ne bi vojska, u zabuni, pobila između sebe.
Srbi iziđu iz šanca na donju kapiju kod reke Štire, pa odande obrne kud je ko znao i, koliko je poznato, prođu s mirom kroz Turke, jer, nigde puška ne pukne; ali kad ujutru Turci opaze da su Srbi pobegli, odmah udare za njima u poteru na sve strane, i, osobito delije, mnoge stignu i pobiju. Molerove konje pobila je bila pre toga turska kumbara, koja se među njima raspukla, a sin Ante Bogićevića, Boja, iziđe na konju (posle sviju, jer mu pre nisu dali, da ne bi Turci čuli kad konj pođe mostom koji je od dasaka bio načinjen pred kapijom, i spuštao se preko rova) i, za veliko čudo, prođe srećno kroz Turke.
Od 800 ljudi koji su tada bili opsađeni u Loznici, 200 je poginulo dok su se branili u šancu, a 400 u bežanju, te tako ih je samo 200 iznelo glave.
Peca je umro kod svoje kuće, u selu Klupcima, 1851.