Petronijević Avram, rodio se u Tekiji, na Dunavu, prema Ršavi, 2 septembra 1791 godine. Njegova je starina u Crnoj Gori, u porodici Stjekića, pa su mu se roditelji, po doseljenju odonud najpre bili stanili u Temniću, u okrugu jagodinskom, a posle sašli u Tekiju.
Avram se je školovao u Ršavi, i tu je naučio jezike: nemački, grčki, vlaški, i talijanski.
Godine 1817, vratio se je iz Ršave u otadžbinu, i počeo trgovati; ali docnije uđe u službu, kao sreski pisar kod gružanskog kneza Petra Topalovića. Malo docnije uzme ga Knez Miloš u svoju kancelariju za sekretara.
Godine 1821, poslao ga je u Carigrad, zajedno s arhimandritom Samuilom, protom Milojem, Dimitrijem Đorđevićem, Ilijom Markovićem, i drugima.
Do toga doba, Avram se je potpisivao Stjekić, a od tada počne se zvati i potpisivati, po ocu, Petronijević.
Do godine 1826, Avram je, s drugovima svojima, pretrpeo goleme strahote u Carigradu. Arhimandrit Samuilo i umre onamo, a siromah Dimitrije Đorđević čisto pomeri pameću.
Godine 1828, Avram je već bio nazvan kneževim predstavnikom, što se u Turaka zvalo Ćehaja; i ovo mu je ime, posle, ostalo do smrti, kao drugo prezime.
I docnije, Avram je, kao deputat, slan i u Carigrad i u Petrograd.
U onoj borbi koja se izrodila između Kneza Miloša i njegovih doglavnika oko ustava, Avram je stajao na strani kneževih protivnika i, posle Vučića, bio je među njima najznatniji radnik. Ime Avramovo umešano je gotovo u sve političke događaje od 1821 do 1852 godine.
Kad je Knez Miloš ostavio Srbiju, a sin njegov, Knez Malan, zbog teške bolesti, nije mogao primiti, ni vršiti kneževsku vlast, sastavilo se bilo namesništvo kneževoga dostojanstva, koje je upravljalo zemljom do dolaska Kneza Mihaila. Od trojice tih namesnika jedan je bio Avram Petronijević.
Posle promene, koja se izvrši 1842 godine, Avram je najpre bio oglašen kao Predsednik privremene vlade1, a Vučić kao Predvoditelj naroda; posle, pak, kad je izabran Knez Aleksandar, zauzeo je mesto kneževoga predstavnika i popečitelja spoljnih poslova. I to je zvanje nosio do smrti.
Pred svoju smrt, bio je poslan u Carigrad po nekom diplomatskom poslu, pa ga je onamo i smrt snašla 10 Aprila 1852, u predsoblju turskoga ministra Ali-Paše, baš kad je bio došao da kaže s Bogom, pa da se vrati u otadžbinu.
Petronijević je sahranjen vrlo svečano u Hasćoju, kod crkve, do groba svoga nekadašnjeg u strahovanju druga, arhimandrita Samuila, i do groba pokojnoga kapućehaje Laze Todorovića.
Osem jezika koje je bio naučio još za mladosti, Petronijević je, docnije, naučio i govorio francuski i turski.
Bio je čovek vrlo pobožan, i bavio se pitanjima iz svetoga pisma. Nekad je i prevodio Jovanov Apokolipsis. Vrlo se je rado družio s učenim ljudma, i razgovorima s njima davao bi mnogo više vremena nego starosti o kući i o tekovini.
A među tim ogledao je i da industriju u zemlji potpomogne. Bio je uredno i otvorio neku tvorilju (fabriku) za staklo u jagodinskom okrugu na reci Belici. Ali takom poslu nije još bilo svega što bi mu trebalo, pa je obustavljen i propao.
Živeo je vrlo smerno i prosto, a za školovanje svoje dece nije ništa žalio.
Petronijević je bio rodoljub i dušom i srcem, a uz to veoma predani sin svojoj pravoslavnoj crkvi. Pod oblikom blage, prostodušne dobrote, s dubokim poznavanjem turskoga duha i načela turske politike, on je ostao uvek veran svojoj meti: ma kako, i ma po što, pridobiti koje pravo više svojoj otadžbini. Blag po naravi, obrazovan više od svih svojih vršnjaka, čovečan po ispovesti vere, on se gnušao od tiranije i bezakonja — ma to dolazilo od koga mu drago.
Petronijević je bio stava visoka, masti smeđe, lica lepa, punoće umerene — upravo bio je čovek lep; u ophođenju je bio prost, snebivljiv, bezazlen, pa ipak toliko uticajan da mu se gotovo ništa nije moglo odreći.
Kao deputat u Carigradu za ustav 1838, zajedno sa Živanovićem, Petronijević je bio za 17 član ustava, a Živanović protiv toga člana. O toj tačci, i u opšte u sudu o Knezu Milošu, njih se dva nisu slagala, ali je Živanović Petronijevića uvek duboko poštovao, kao što veljaše „za dobro srce, i za patriotsku predanost k svojoj otadžbini“.
Avram Petronijević, onako kao i Vučić, dugo još biće različno cenjen u novoj srpskoj istoriji. Tek docnije, kad se svi dokumenti obelodane, kad se strasti stišaju, kad sitni interesi iščeznu — valja očekivati o njemu pravedni sud.
Petronijevićeva lepa, velika, dobro pogođena slika nalazi se u narodnom muzeju, u Beogradu.
- Srpske Novine od 1842, br. 36. ↩︎