Pljakić Antonije, rodio se 1781, u selu Kamenici, nahije rudničke.
Njegovo je pravo prezime Ristić, a Pljakom ili Pljakićem prozvao se je sam, po karanovačkom dahiji, Turčinu Pljakiću, koga je u boju na Rudniku, 1804. bio ranio, pa su ga drugi Srbi u zasedi na Jelen-Kamenu dotukli.
Antonije je, najpre, bio momak i svirač Karađorđu, a posle mu je uzeo kćer, postao rudnički vojvoda i, godine 1812, već je bio „Glavni komandat od Moravice do Topoljaka“.
Čim se je Antonije preporučio za toliko odlikovanje? Na to pitanje Sima Milutinović daje neke nejasne odgovore, pa dodaje i ovo:
Lijep bio kao Narcis vidom, I besjedom i divotnim rastom… A da s’ Bog d’o u trn pretvorio Kada vnješnost ženske oči draži, Te pristaju s tigri vjekovati“!
Ne zna se ni za jedno junačko, ili rodoljubno delo, koje bi ovaj čovek bio učinio za svojega veka. Što se god o njemu priča samo je čudo i pokor.
Pokojni Jovan Gavrilović piše da je poznavao ovde u Beogradu trgovca koji je, za Pljakine vlasti, bio šegrt u Karanovcu. Taj mu je trgovac kazivao, da je Pljaka posekao prosjaka koji mu je pristupio i zaprosio Boga radi!
Neka baba Stanka Pazarka, koja se je nalazila u Pljakinoj kući oko žene njegove g-đe Save, pričala je kako je vrlo često morala zavijati pupak Pljakinoj ženi: „Jer, veli, čim vojvoda drekne, pa koga ubije, ili prebije, a to se je dešavalo vrlo često, samo kad je kod kuće, njoj se, jadnici, od straha muževlja, odmah razvije pupak, pa se stane preturati i jaukati od bolova“.
Poslednjih godina Karađorđeve vlade, u Srbiji su se bili pojavili mnogi proroci i vračare, koji su prorokovali: da će Karađorđe ostaviti zemlju, da će Srbija pasti, i da će Turci opet ovladati narodom. Bilo se je čulo da u selu Nevadima, u nahiji rudničkoj, ima neka taka vračara. Pljaka, kao starešina, dođe u Nevade, i upita kmeta Petra Grkovića:
— Kmete, ima li u tvom selu taka i taka vračara!
— Ne znam, Gospodaru, odgovori kmet, hoteći zakloniti sirotu ženu od strašne smrti, a vojvodu od sramne sile!
— Ili je kazuj, vikne Pljaka: — ili ću ti sad glavu odseći: Pa povadi sablju iz korica.
Petar mu se stane moliti, kako no se već Bog moli, da ne čini take sile na pravdi Boga.
— A ti mi pozlati sablju, rekne vojvoda: — pa da te ne sečem! I pruži mu je pljoštimice.
Petar stane ređati po sablji rušpe, dokle je imao zlata: a posle nastavi srebrom; te, tim otkupom, očuva život i sebi i babi.
Sinu jednoga vračara, Pljaka je prebio desnu ruku i levu nogu, pa ga tako ojađena vezao i obesio konju o unkaš. I, tek pošto je prošlo neko vreme, zapovedio je da se ubije.
Nesrećni otac, vračar, to je sve morao gledati svojim očima, pa tek onda je besni vojvoda zapovedio da se i on pogubi.
Neki Seničanin, momak, koji je služio u Pljake, a docnije je bio momak u Petra Lazarovića-Cukića, pričao je da je Pljaka neku babu, za koju je bio čuo da je veštica, živu ispekao usred Karanovca.
Seničanin je nabrajao pojedince sve što je činila ova jadnica od kako su je pripekli dokle je vatra već nije spržila, ali ja to od groze ne mogu ovde pisati……
Pomenulo se — ne povrnulo se!
U hartijama Pljakinim, ima jedno Karađorđevo pismo, pisano 11 avgusta 1811, u Vražogrncu. U tom pismu Vožd veli:
— Pismo vaše primio sam, i razumeo jesam za sve isto mi pišete: za hajduke, za Sviračevića, za vračaru, i za jatake njine, to si sve dobro učinio!
Godine 1813, Pljakić se zadrži, koje na Topoljaku a koje posle u Karanovcu, te nije stigao da zajedno s tastom ostavi Srbiju. On je tek 23 novembra 1813 od generalne komande, u Petrovaradinu, uzeo pasoš za dalje putovanje.
U pasošu mu piše da je, ranjen u levu nogu, hramao kad je prošao kroz Karlovce.
U tim hartijama nalazi se i jedna ovaka zapiska:
Odneto od Gospodara Antonija Pljakića, u Karlovci, od magistrata karlovačkog:
U stvarima groša: 14.561;
U dukatima 2167 komadi, ili: 26.004;
Svega u stvarima i gotovih: 40.565
Iz Austrije, Pljakić je, meseca septembra 1814, preko Temišvara, s ostalima srpskim beguncima, otišao u Rusiju, gde je ostao do 1832 godine.
Te pak godine, 10 aprila, dobio je, u Kišenjevu, pasoš za povratak u Srbiju, i s tim pasošem došao je u Malu Vlašku.
Knez Miloš je, kao što veli pok. Jovan Gavrilović, bio prijatelj Pljakiću, i hteo je pustiti ga u otadžbinu, ali su druge staretine bile protivne tome, te, tako, Pljakić ostane u mestu Černjecu.
Odatle je, po Stojanu Simiću, molio Kneza Miloša, da mu sina primi u državnu službu. I Knez mu je, preko Simića, odgovorio da pošlje sina s jednim pismom, pa će mu dati službu za koju bude.
To je bilo meseca februara 1832, a 3 novembra te iste godine, Kneginja Ljubica odgovara na pismo g-đi Savi Pljakićki, kumi svojoj, i javlja joj, da joj je Knez dopustio da se vrati u otadžbinu. Izlazi da je Pljakić umro između februara i novembra 1832, u Černjecu.
O Antoniju Pljakiću valja pročitati pesmu Sime Milutinovića1 koja se počinje ovako:
„Mali care…? Karanovca grada! Kad prestade svom Srbnistvu služit’ I o sebi sta se bavit’ samu Ter odonda, otkako te Vožde Pram istoka poče držat’ sina, Za usluge dotle t’ i priznajne… Am de sada na sudiju sveta, Nek’ i tebe pravda ne mimođe“!
- Srbijanka 3, str. 107—122. ↩︎