Popović Pavle, rodio se u selu Vraniću, u beogradskom okrugu. U detinjstvu je malo učio knjigu, te je znao čitati, ali pisati nije umeo. Tek docnije naučio je samo svoje ime potpisivati.
Pavle je jedan od onih odabranijih Srba, koji su pomagali Mustaj-Paši da savlada baše ili janičare. U to ime, jednom je, s nekim čikom iz sela Arnajeva, i sa Sarićem iz Sremčice, pobio, u svom selu, pet Turaka siledžija, i glave njihove odneo u Beograd Mustaj-Paši, koji ga je za to lepo darivao.
Kad dahije ubiju Mustaj-Pašu, i Srbiju uzmu pod svoju samovolju, onda je Pavlu Popoviću grozila opasnost, kao i svim drugim odabranijim Srbima. Za to se je krio po lugovima, dalje od putova. Ta je sudbina, u to vreme, već terala Karađorđa, Janka Katića, i Kneza Simu iz Borka. S njima se je Pavle sastajao, s njima je provodno dane i noći, i razgovaro: šta da se radi? Šta više, ima spomena da je ta družina slala Pavla preko Kolubare, u valjevsku nahiju da i onamo krene misao o ustanku, kako on postala opšta želja u svoj zemlji.
Kako se Srbi pobune u Jasenici, odmah i han u Vraniću izgori, i handžije Turci budu pobijeni koji god nije umakao od narodne osvete.
8 ili 9 februara 1804, iziđe iz Beograda dahija Aganlija, s nekoliko stotina Turaka, da gleda kako god da uguši tu bunu. u Sremčici skupi sve kmetove i popove iz okolnih sela, pa ih upita:
— Ko pobi Turke? Ko popali hanove?
— Hajduci! odgovore oni, kao iz jednog grla.
I Pavle Popović morao je doći u Sremčicu, pred Aganliju, da mu ne bi, u protivnom slučaju, porobio kuću.
Aganlija povede sa sobom Pavla u Drlupu, gde se sretne s Karađorđem i ustanicima. Tu se ne samo ne učini mir, nego još Aganlija bude ranjen, pa se vrati u selo Vranjić 13 februara. Odatle siđe u Beograd, vodeći i Pavla sa sobom.
Iz Beograda, iz turskih ruku, Pavle se jedva izbavi Aganlinim prijateljstvom, pa odmah otvoreno pristane uz braću, koja su već u oružju potražila olakšice narodnome jadu.
Pavla Popovića vidimo u Zemunu (28 Aprila 1804), gde je đeneral Ženej, po nalogu bečkoga dvora, ogledao da izmiri Srbe s Turcima.
U svim potonjim napadima na Beograd, bivao je i Pavle Popović, i dva puta je bivao ranjen: u levu ruku do šake, i u levo pleće. U jednom od ta dva slučaja, kada je, ranjen, spao s konja, dopao mu je na konju Vasa Čarapić da ga izbavi i, videći ga teško ranjena, zaplakao se, na što mu Pavle rekne:
— Čarapo, Čarapo, odi da se poljubimo; Bog zna hoćemo li se više videti!
Čarapić skoči s konja, poljubi se s Pavlom, ali ga ne ostavi, nego iznese među svoje.
Godine 1805, bio je Pavle s ostalima na Karanovcu, i pošto je to mesto uzeto, vratio se kući treći dan po Petrovu dne.
Te iste godine, na skupštini u Borku, izabran je za člana novoga upravnoga saveta i, zajedno s drugima izabranicim, otišao u Voljavču, otkuda su se, posle, premestili u Bogovođu, a odatle u Smederevo, čim je Smederevo osvojeno od Turaka.
Kad je Beograd otet, Pavle je Aganlinoj ženi vratio dobro koje je njemu učinio Aganlija, pustivši ga iz Beograda, u početku bune. Videvši njega, na gradskim vratima. Aganlinica mu se obesi oko vrata, pobrati ga, i zamoli da je zaklone od vojničke sile; i on je primi i skloni na bezbedno mesto. Ona se, docnije, pokrsti, dobije ime Ljubica, i uda se za Stevana Živkovića.
U proleće 1808, Pavle Popović je, radi narodskih poslova, slan u ruski glavni stan. Po povratku otuda, išao je u nahije: šabačku, valjevsku, zvorničku, i užičku, te je izviđao krivce nekih narodnih starešina. U jesen te godine, išao je po drugi put Knezu Prozorovskom.
Godine 1810, bio jo s Knezom Simom na Drini, u velikoj bitci, gde su Turci razbijeni i preko Drine preterani, ali i gde su mnoge srpske vojvode ostale ranjene.
Godine 1811, otišao je u Kladovo, odakle je krenuo dva velika topa na Gurgusovac. Toga leta, od juna do kraja avgusta, najviše se nahodio u Krajini, te s ruskom vojskom održavao vezu i dogovor.
Godine 1812, poslaše ga Vožd i savet u pogranične šančeve da obznani bukureški ugovor, koji je Rusija podvezala s Portom. Počevši od Drine, on je svoj posao svršio u Čačku, a odatle je došao u Topolu, te javio: kako je svoje poslanstvo izvršio.
Godine 1813 aprila 28, poslan je u Kladovo, da preuzme gradsku komandu, pošto se dotadašnji komandant, Živko Konstantinović, imao poslati u Sofiju, radi pregovaranja o miru s Turcima.
Iz Kladova se vratio brzo, jer od pregovora o miru nije bilo ništa.
Docnije, septembra 18, Karađorđe ga kori što je spremio lađe da prevozi narod u Srem!
A već 21 septembra, te nesrećne godine, pošto se je uverio da je te noći Karađorđe prebegao, Pavle ode u Vranić te svoju porodicu, na Dubokom, preveze u Srem, kuda pređe i sam.
Čim je ustanak Kneza Miloša buknuo, Pavle Popović se vratio u Srbiju, i nahodio se u logoru kod sela Železnika.
Meseca oktobra 1815, kad Marašli-Ali-Paša, učinivši poznatu ugodbu s Knezom Milošem, dođe u Beograd, Pavle Popović je bio jedan od onih knezova koji su činili onu „Narodnu Kancelariju“ ili „sud“, u Beogradu.
Dotle ga je već bila savladala starost i rane, koje nije nikako mogao izlečiti. Za to ode u Vranić kući.
Tu, u mestu svojega rođenja, Pavle je preminuo 8 dekembra 1816, i ukopan je s desno strane oltara crkve vranićske.
Pokojni Jokić za njega kaže:
— Pavle Popović bio je i vojnik i savetnik kako valja!
Bog da ga prosti!