Popović L. Sreten, sudija, rodio se u Beogradu 18 januara 1820.
Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a u Kragujevcu gimnaziju, onaku kakva je onda bila.
Posle toga školovanja, postavljen je u početku avgusta 1836 za praktikanta carinarnice beogradske, i koje tu a koje u sudu smederevskom služio je do 3 dekembra 1838.
Tada pak razrešen je od dužnosti, i otišao u Beč da se uči. U Beču, u politehnici, proveo je dve godine.
Po povratku iz Beča, služio je neko vreme kao praktikanat u Kneževoj kancelariji besplatno. A ukazom od 3 aprila 1842 postavljen je za praktikanta suda varoši Beograda.
Te iste godine, novembra 10, postavljen je za kancelistu popečiteljstva pravosudija. A 17 dekembra te 1842 godine postavljen je za pisara suda varoši Beograda.
Godine 1843 novembra 23 postao je arhivar i registrator u tom istom sudu.
Godine 1844 marta 11 postao je sekretar suda rudničkoga, u Brusnici.
Godine 1845 dekembra 9 postao je treći, a godine 1850 januara 13 drugi stolonačelnik popečiteljstva pravosudija.
Iza toga bio je stolonačelnik u vrhovnom, docnije kasacionom sudu.
Godine 1856 marta 27 postavljen je za predsednika suda okruga šabačkog.
Godine 1857 dekembra 16 po svojoj molbi, došao je u popečiteljstvo pravosudija za sekretara.
A 27 avgusta, te iste godine, postao je član apelacionog suda.
Godine 1859 februara 23 postao je predsednik apelacionoga suda.
Godine 1860 novembra 4 postao je član velikoga suda.
Godine 1865 juna 16 postao je član prve klase u kasacionom sudu.
Godine 1881 aprila 25 Popović je molio da se stavi u stanje mira, pošto je služio skoro 40 godina bez prekida.
Tada mu ta molba nije uvažena: mislilo se da će još moći svoju zemlju poslužiti kao revni, savesni i sposobni sudija. Tek godine 1884 jula 31 dobio je pensiju; i od toga doba živeo je u Beogradu kod svoje kuće.
Popović D. Sreten nije imao dece: Sa čestitom ženom svojom Dragom proveo je vek kako se lepše zamisliti može1.
Dok je bio u službi kao sudije, Popović je gotovo uvek išao zamišljen i sumoran: parnice, koje mu je valjalo presuđivati a u tom presuđivanju ne ogrešiti se ni o pravdu niti o zemaljske zakone, zadavale su mu golemu brigu. Došavši pak u stanje mira, javio se kao sa svim drugi čovek. Razgovarao se rado, šalio se veselo, i zauzimao se za sve što je bilo na dobro narodu srpskom. Popović je voleo voće, vinograde, i svu poljsku privredu; toga radi je tada putovao po Srbiji; učio nevešte, pitao vešte; pisao članke o voću, o usevima, i o negovanju stoke.
Pored toga bio je oduševljen za sve što je Srpsko. Od njega je definicija: Gde je slava, tu je Srbin. I on je u to ime čitave brošure pisao. U pisanju nije imao onoga što Francuzi zovu veština sastavljanja (l’art de composer), ali je u osećanju bio istinit a u tvrđenju veran i pouzdan.
U druženju bio je prijatelj, koji se ni zlatom ne može meriti. On je svom prijatelju, koji je s tanackom kesom počeo graditi kuću, svake subote od svoje nevelike uštede donosio po fišek novaca, da plati majstorima, i to mu je spuštao u ruku da niko ne vidi i ne opazi, što mu je posle sa zahvalnošću vraćeno.
Popović Sreta preminuo je u svojoj kući u cetinjskoj ulici, u Beogradu, 8 dekembra 1890.
Neka mu Bog da raj duši, i neka mu je laka srpska zemlja: on je nju poslužio kao srećni i čestiti sin!
- G-đa Draga, čestita žena Srete L. Popovića, na kraju novembra 1900, donese mi sliku Sretinu i 800 dinara novaca. Ona želi oboje to da se preda Narodnom Muzeju u Beogradu: slika da se stavi u galeriju slika, a novce da Muzej upotrebi na svoje koristi. To je sve izvršeno.
Još me je zamolila te sam joj kupio veliko okovano Jevanđelije za 180 dinara. Ona je to platila, i priložila crkvi u selu Vraniću, gde se rodio Sretin otac „Pisar Laza“ Popović. To ona čini iz blagodarnosti prema svome svekru Lazi i svekrvi Ani.
Neka joj je za to i ovde hvala! ↩︎