Radović Milić, rodio se u selu Kaoni, u Dragačevu. Još pre ustanka srpskog od 1804. Milić je pokazalo koliko mrzi tursku nepravdu, i koliko se uzda u se.
Jednom, behu došli u selo Pilatović Turci užičani, kao dragačevske spahije pa, od besposlice, zametnuše igru „skakanje“, da vide ko će najdalje skočiti. Milić Radović nadskoči sve, i Srbe i Turke; posle se uzmu bacati „kamena“, te Milić nadbaci opet sve, i Srbe i Turke.
Turcima to bi krivo, pa navale na Milića. Otac njegov, bojeći se za sina, stane ih razvađati, kriveći više sina nego Turke, ma da su upravo ovi bili krivi. Ali Milić, najposle, plane: trgne pištolj, skreše, i jednog Turčina rani; pa i svoga rođenoga oca obrani u veliki prst na nozi.
Odatle odmah pobegne u hajduke!
Kad je srpski ustanak pod Karađorđem došao do Dragačeva, Milić, sa svojim drugovima hajducima, uđe u srpsku vojsku i, od toga doba, tukao se je svuda, gde su god udarali njegovi zemljaci dragačevci.
Godine 1806, kad je opsađivan Beograd, Karađorđe je jednom hteo da zaprepasti Turke na najtvrđem njihovom mestu. Za to naredi da se po logoru lagano propita:
— Ima li u vojsci junaka koji bi rasterao Turke sa tvrde Stambol-Kapije, i otvorio je srpskoj vojsci?
Dođe mu Milić Radović iz Kaone i rekne:
— Gospodaru utišaj za neko vreme vojsku što se god bolja može, pa ću ja, u ime Božje, ogledati da rasteram Turke s Kapije, i da je otvorim.
Karađorđe to odobri.
Milić naredi te se donesu rozge koje se, neviđeno, usprave uzi šanac, pa se on onda noću, lagano, sa svojim odabranim drugovima, ispenje na šanac, upadne iznutra među Turke, neke poubija, neke obrani, a neke preplaši i rastera, otvori kapiju, iziđe kroz nju, i dođe u srpski stan!
Tada ga Karađorđe postavi vojvodom nad gornjim krajem Dragačeva, ali opet pod komandom Prote Milutina Gučanina.
I u potonjim svim bojevima, Radović se je vladao i kao junak i kao razborit vojvoda, samo nije umeo dovoljno poštovati tuđu imovinu.
Godine 1813 marta 12, Karađorđe zapoveda dragačevskim vojvodama Miliću Radoviću i Đoki Protiću da od doseljenika hercegovaca ne traže poreza ni desetka: to će, veli, oni predavati svojemu Vojvodi Đolu.
10 maja, te iste godine, zapoveda se Miliću, Đoki, i Novaku: „da se istave iz turskih baština koje su pritisli, nego da te baštine uzme sirotinja; a njima je dosta po jedna dobra livada, i njihova starina“!
U isto vreme, javlja im se da je svima njima glavni zapovednik Antonije Pljakić.
Posle propasti 1813, Milić je otišao u hajduke.
Kad je Hadži-Prodan, u jesen 1814, zakavdžio s Turcima, Milić još nije ni dospeo da se gde god sretne s Turcima, a oni njegovu ženu i decu zarobe i odvedu u Čačak. Milić siđe u Čačak i, drage volje, preda se Turcima, samo da oni puste ženu i decu njegovu. I odista Turci mu porodicu puste, a njega okuju, pa odvedu u Beograd, gde ga bace u tamnicu, dok im ne padne na pamet da ga pogube.
Ali mu se tu javi sreća sa svim iz nenada. Nekadašnji dragačevski spahija, stari Hasan-Beg Prajić, užičanin rodom, poznavši Radovića, preko svojih prijatelja ukrade ga iz tamnice u gornjem Gradu, i izvede u varoš u svoju kuću, gde ga je držao više od pola godine. Na proleće bukne druga, srećnija buna. Tada brat Milošev, Jevrem, zapadne u tamnicu, gde je tamnovao čak do jeseni.
Tek kad se s Turcima uglavi mir, Prajić Milića, zajedno s Jevremom, isprati među Srbe!
Knez Miloš učini Milića serdarom u Dragačevu; ali on, na skoro, nešto skrivi, i, vele, skrivi teško1 te Knez zapovedi Popu Nikoli iz Mrsaća da ga ubije, i glavu njegovu da pošlje u Požarevac.
Kad je glava Milićeva donesena pred Kneza Miloša, desio se je uz njega i brat mu Jevrem, na brizne u plač, rekavši:
— Uh za Boga! Otkud glava moga pobratima? Ta on je zajedno sa mnom tamnovao u beogradskom gradu?!
Glavu Milićevu ukopao je Jevrem pod jednom kruškom, i postavio beleg, a telo mu je sahranjeno onde gde je danas karanovačka crkva.
- Ni od koga se nije moglo saznati kakva u je to bila krivica, s koje je Milić izgubio glavu. ↩︎