Rajić Tanasko, rodio se u selu Stragarima, u rudničkom osoju, u nahiji kragujevačkoj. On je jedan između prvih ustanika u Jasenici, godine 1804.
Karađorđu je Rajić bio barjaktar; čovek već u godinama, bio je junak za priču, i pouzdan ma se na kakav posao poslao.
Godine 1809, Gušanac Alija, sa 12.000 krdžalija, „sve žešćega i krvničnijega“, kao što veli Sima, udari od Jagodine preko Crnoga Vrha ka Gruži i Lepenici. Bio se je, kažu, zarekao da Kragujevac zapali, da grune na Topolu, da Karađorđa poseče, a ženu mu i decu zarobi i caru na dar pošlje!
Na glas o takoj silnoj najezdi,
„Karađorđe onakoga pošlje Za kojim i još ne stalo nigde Nit’ ga ikad bi poklepat’ nužno. S dve hiljade hrabra Šumadinca. Ta Rajića svoga barjaktara! Crni Vrh ih natkrilio listom Da dušmana ne obnja ih oko. I da ne zna ko na drumu čeka“.
Turci, ne videći nigde pred sobom vojske, naiđu slobodno; ali tek onda opaze u kakvu su klopku upali,
„Kad se ospu Srba garabilji A stanu se izjarivat’ vrazi: Hati s’ lome, ranjenici pište. Dok oblete svu busiju krugom . I obostran ujednači pucnje Što i Turci zaklone uhvate. No istekar polovina Srba Iz dubrave urebar prispela. Biv skrivena udariti posle. U po vatre iznenada vrazma: Ovi t’ nam ih čilni i jakošnji Sad preduzmu s pleća u perčine. Mučno j’ videt sitnije mrvljenje! Jedan drugog već hrabriti staše: „Držimo se! Ne izdajimo se! Krdžalije! u boju smo rasli! Oružijem nam je slaviti se! Još Gušanac ustostruča slade. I drža se dok se ne dosadi Samo ginut’, i u neznan biti, A Srb puni, bez pretrga meće. Sam zaklonjen, tek dušmane zgađa“.
Krdžalije prsnu kud koji. Sam Gušanac jedva iznese šalvare i uteče k Jagodini.
U ovom boju, pored drugih, osobito se je odlikovao Jovan Kursula.
Docnije, Vožd se je nešto bio naljutio na svoga barjaktara, a ovaj se povuče u svoje selo, rekavši da više ne će da zna za vojnu i vojevanje. To je mnogima bilo žao, i Sima mu za to ovako viče:
„Ah, Rajiću, Vožda barjaktare. S nekog doba jera pomanita? Jer u nemar zabaci se gnjili… Dotešča l’ ti već viteza pravo Ne dat’ mrdat’ ni svom gospodaru? Il’ ugasi k zavičaju ljubav, K slavi sroda i dragosti srpskoj; Stid li bi te u potomstva bilo Što bi stjenu žezlom poražav’o Da istače životvornu vodu U sve tjela kroz vjekove člane“?…
Drugi ustanak, 1815, našao je Rajića, i ako već starca, krepka i vesela, na boj gotova.
Na Ljubiću vidimo Tanaska Rajića, kao zapovednika u gornjem šancu, gde su bili topovi. Jednoga dana, udare Turci žestoko na srpske šančeve. Vojnici iz donjega šanca, ne mogući se održati, počnu uzmicati u gornji, Rajićev šanac, i tim sam šanac provale. Kad turska sila i tu navali, oni se pometu, pa počnu uzmicati i odatle.
Kukavni starac Rajić, videći to, stane govoriti:
— Stan’te braćo, ako Boga znate! Što ste se tako preplašili? ta i iz Turaka teče krv, kao i iz nas! Zar ove topove ostavljate, od Boga ne našli! Znate li kolike smo muke prepatili, dok topova ne imasmo?
Videći da je strah ovladao, i da ga niko ne sluša, Rajić opkorači ton, uzme u jednu ruku sablju, a u drugu zapet pištolj, pa rekne:
— Ovih topova ja ne ću ostaviti Turcima, dok me svega na njima ne iseku na komade!
Turci odista nagrnu na njega; on nekolike smlati, ali puške turske i njega obore, i tu ga Turci iseku svega na komade. Ova junačka, patrijotska smrt neka je na ugled svima onima u kojih muško srce kuca!
Dobri duhovnik Đerasim Đorđević priča nam kako su Rajića žalile njegove kćeri, snahe, i baba mu Jana. Evo nekoliko vrsta iz te zapevke:
„Duhovniče, i tako ti Boga!
Kaži meni što za svekra moga!
Ti si s njime tamo vojevao,
Je li blizu tebe poginuo?
Imala sam brata rođenoga
Pa ostadoh i bez njega jadna:
Otiš’o mi u daleku zemlju.
Ne znam, jadna, na koju li stranu:
Ali živu živ se opet nada
A mrtvome nikad ni doveka:
Kaži gde je moj babo ostao?
Jesi li ga lepo saranio“?
Blizu mene plače baba Jana,
Rajićeva jadnica supruga,
Oko nje su kćeri rođenice
Što s’ ostale jadne sirotice1“.
Ko Rajićevom smrću ume umreti, dostojan je živeti doveka!
Dopuna
U manastiru Voljavči, u Rudniku, priča se da je glavu junaka Tanaska Rajića s Ljubića doneo Hadži Maksim (potonji Mihailo) iguman, i sahranio je u manastirskoj crkvi Voljavči uza zid, niže leve pevnice. Spomena nema nikakva na tom mestu.
- Ovo jada Perunika, snaha Rajićeva a sestra Janićija [Đurića]. ↩︎