Ristović Pajsije, iguman manastira Trnave, više Čačka, pod planinom Jelicom, rodio se u selu Trnavi, koje je oko samoga toga manastira.
Pajsije je iz rođe Ristovića, koji se inače zovu i Protići, i od kojih je, gotovo uvek, imao i koji duhovnik u manastiru Trnavi.
Pajsije je izučio knjigu, pravilo crkveno, i pojanje u manastiru Trnavi; tu se je zakaluđerio, pa tu i iguman postao.
Hadži-Prodan, starovlaški vojvoda, posle nesrećne godine 1813, predavši se čačanskom muselimu Latif-Agi, krene i porodicu svoju iz Raščića, s vrha Dragačeva, i naseli se u Trnavi selu, kod manastira istoga imena.
Živeći tu, sa svojom braćom, Hadži-Prodan i braća njegova poznadu se i združe s igumanom Pajsijem, i s njegovom braćom, Dimitrijem i Stevanom.
Kad se je ono u manastiru Trnavi, između Latifovih Turaka i Srba, dogodila ona nesrećna svađa, koja se je, posle, izmetnula u krvavu Hadžiprodanovu bunu, Pajsije iguman, sa svoja dva brata, radio je ono što i braća Hadžiprodanova!
Ali kad ustane silna potera protiv tih novih ustanika, koji su digli oružje na Turke, Pajsije i braća mu ostave Trnavu, i pobegnu u planinu. Pošto su Hadžiprodanovi drugovi razbijeni, Pajsija potera stigne i uhvati u selu Goračiću, i dovede u Čačak Ćaja-Paši, koji ga odmah okuje, i sa sobom povede u Kragujevac.
U selu Kniću, u Gruži, Ćaja se ustavi, te odande odvoji okovana Pajsija, i pošlje u Beograd veziru Skopljaku, kao najlepši dar, i kao svedočanstvo da je bunu ugušio.
Docnije je Ćaja-Paša naredio te je vezan i Pajsijev brat Dimitrije, pa je i njega poslao u Beograd.
Za sinovima svojim, potegne i ojađena stara majka njihova čak u Beograd, ne bi di ih, kukavica, izmolila!… Kamen će ih, jadna, izmoliti!…
Skopljak Pajsija najpre baci u kulu Nebojšu, pa ga 17 dekembra 1814,1 izvede i, pred varoškom stambolskom kapijom, živa nabije na kolac!
Malo docnije, Skopljak naredi te se i Dimitrije, stariji Pajsijev brat, sa 36 drugih Srba, pored Pajsija nabije na kolac.
Teško je sada mestimice kazati gde je baš udarano to mučeničko kolje; ali ako je to bilo pred varoškom stambolskom kamijom, onda je negde moralo biti onde prema sadašnjoj Kolarčevoj kući.
I nesrećna majka njihova gledala je tu nečuvenu muku dece svoje, i slušala pisku njihovu!…
Milutinović piše da su Turci navlaš gradili kratko kolje, kako bi bezbrojni gladni turski psi mogli mučenicima dovatati noge i odgrizati.2 Po nekoliko dana, veli on, pištali su ove jadnici u grdnim mukama, i nekad bi ružili krdžalije koje bi onuda prolazile, ne bi li se koji god smilovao da im pištoljem prekrati mučenički život!
Otadžbino, majko naša mila! Koliko li se je muke podnelo tebe radi! Oh, duše mučeničke, svetao vam pomen, dokle teče roda od Srbina!