Simić Aleksa, rodio se u selu Boljevcima, u Sremu, 15 marta 1800.
Kad mu je bilo 12 godina, odveden je pa trgovinu u Zemun, gde je proveo pet godina, kao šegrt i kao kalfa.
Posle toga, prešao je, trgovine radi, u Novi Sad, gde je proveo dve godine.
Godine 1819, pređe u Srbiju, i 1 juna, te godine, postane pisar u kancelariji Kneza Miloša.
S proleća godine 1820, dan je bio za sekretara g. Jovanu Obrenoviću, koji je onda upravljao rudničkom, užičkom, i sokoskom nahijom, a godine 1823 vraćen je, kao sekretar, u kancelariju Kneza Miloša, gde je, ujedno, bio i neki aznadar. Godine 1824 posla ga Knez Miloš u Beograd za bazrđan-bašu, u kom je zvanju ostao više vremena.
Godine 1833, odselio se u Kruševac, k bratu svome Stojanu, s kojim je bio u imovnoj zadruzi.
Posle sretenjskog ustava, godine 1835, Aleksa je postao popečitelj financije. To mu zvanje bi kratko, kao i sami ustav.
Kad je Knez Miloš išao u Carigrad sultanu Mahmudu, Aleksa se nahodio u sviti kneževoj.
Kad je godine 1839 Knez Miloš ostavio Srbiju, i otišao u Vlašku, Aleksa Simić bio je poslan od privremene vlade srpske za njim, da mu uzme sultanske ordene!
Godine 1842, pred Vučićevu bunu, Aleksa Simić je sedeo neko vreme u Kruševcu, božem opravljajući svoju veliku vodenicu na Rasini. Za to vreme, vrlo je često ručavao u okružnoga načelnika Pere Cukića, a ispod ruke vrbovao je i potpisivao je nezadovoljnike za bunu protiv Kneza Mihaila.
To je radno vrlo vešto. Opazili su ta tek onda kad je bilo dockan.
Posle promene, koja se izvrši u drugoj poli 1842, postao je kapućehaja u Carigradu, a godine 1843, kad je ono Avram Petronijević s Vučićem udaljen iz Srbije, Simić je došao u Srbiju za predstavnika i popečitelja inostranih dela.
Iza toga je otišao na svoja dobra u Vlaškoj, gde je proveo nekih pet godina.
Godine 1849, postavljen je za popečitelja pravde i prosvete.
Kad Garašanin, po smrti Avrama Petronijevića, posta predstavnik i popečitelj inostranih dela, onda Simić dođe za popočitelja unutrašnjih poslova. A kad se Garašanin 1853, na protest Menšikova, udalji s predstavništva, onda Aleksa Simić dođe za predstavnika, odakle je, najposle, upućen u državni savet.
Godine 1857 novembra 21, stavljen je u penziju i, posle toga, živeo je u Beogradu.
Simić je bio čovek krupan, glomazan, u licu boginjav, sed, nosa velika, pokučasta, a glasa potmula.
Govorio je rado; šalio se mnogo; i znao je mnoštvo kratkih, istočnih pričica, kojima je svoju besedu svakad oživljavao. Od tuđih jezika znao je nemački, turski, i grčki onako kako se govorilo u mestima gde je on živeo.
U svojoj avtobiografiji veli da je u Carigradu skupio i prepisao u jednu knjigu na turskom, francuskom, i srpskom jeziku, sve sultanske hatišerife koji se tiču Srbije. Tu je zbirku prepisao u tri komada: jednu za sebe, drugu za agenciju srpsku u Carigradu, a treću za ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu. Tom trećom zbirkom, veli on, poslužio se je g. D. Matić, kad je sastavljao „Javno pravo knjažestva Srbije“.
Godine 1853, napisao je i štampao „Nekoliko članaka na polzu otečestva našeg“.
Simić je milovao živeti kao veliki i bogati gospodin. Njega u kući mlađi njegovi nikad nisu zvali „Gospodin“, nego „Gospodar“. Pričalo se, u ono vreme, u Beogradu, da se u njegovoj kući, svakom sluzi i svakoj sluškinji — a njih je bilo dosta i jednih i drugih — zna čaša kojom svako od njih pije vino!
Taj tako gospodski život zanosio je mnoge. Bilo je ljudi koji su se klanjali Simiću samo zbog te velike imovine i gospoštine.
Pokazivali su mi nekog Simu Anastasijevića, stolonačelnika u popečiteljstvu pravde koji, gledajući lepi intov i dva đogata Alekse Simića, reče Gaji Perišiću:
— Bolan, Gajo! vidiš li kako su lepi ovi popečiteljevi đogati, kao god dva kanceliste!
— A, ne; lepši su! Oni su kao god dva stolonačelnika, odgovori dosetljivi Gaja…
U poslednje vreme svoga predstavništva, A. Simić je potpisao zabranu da činovnici ne smeju nositi brade!…
Toj naredbi mnogi su se smejali i u Beogradu, i u celoj Srbiji.
Žena Alekse Simića, Katarina, bila je na glasu kao odista dobra gospođa, koja rado pomaže sirotinji. I danas može biti lekova za oči, koje je gradila i davala nevoljnima „Gospođa Katarina“!
Kad je poslednji put s predstavništva poslan u savet, Aleksa nije ništa znao o svom razrešenju; jer oni koji su onda vladali, nisu držali da je i potrebno o tom ga izveštavati!
Tako jedno jutro, kao obično, sedne u svoj intov, na svoja dva belca, doveze se pred kneževu kancelariju, siđe s kola, kočijaš se vrati kući, a on uza nekolike stepenice lagano iziđe, uđe u predsoblje, i momak mu, koga je uvek vodio sa sobom, počne skidati gornju haljinu; na to će jedan od služitelja koji stoje pred vratima reći:
— Pa mi imamo novoga predstavnika, Gospodine!
— Koga? upita Simić, malko začuđeno.
— Gospodina Aleksu Jankovića!
— A gde je on?
— Evo ga ovde u „zasedaniju“!
— O, priču mu, pa što mi nisu kazali, da ne dolazim! Dajde mi, dete, taj kaput!
Obukavši kaput, Simić se vrati pešice kući!…
Pri svoj toj nemarnoj dobrodušnosti, Simić je vrlo milovao pokazivati se kao neki odžaković, neki plemić. Toga radi je mnogo što šta ispočinjao od vlaških bojera, koje je poznavao malko izbliže.
u groblju kod palilulske crkve ozidao je grobnicu, i na njenom belegu stavio ovakav zapis:
„Familijarna grobnica Alekse Simića, knjažeskog predstavnika i popečitelja inostranih dela“!
Kad je pak došlo vreme, 10 februara 1872, da u nju legne, Simić nije bio ni predstavnik ni popečitelj, nego sa svim obični penzionirani činovnik!