Simić Đorđe, rodio se je u selu Sremčici, nahiji beogradskoj, u drugoj poli prošloga veka, od oca Sime, i matere Danice.
Nekako godine 1787, kad su Nemci kupili dobrovoljce za ratovanje s Turcima, Đorđe Simić se je nalazio u Beogradu, kao čobanin u mehandžije Džike koji je, mehanišući, držao i mnogu sitnu marvu.
Godine 1788, upišu se u dobrovoljce i taj Džika i njegov momak Đorđe Simić i, vojujući pod pukovnikom Mihaljevićem, toliko se odlikuju da oba dobiju kapetanske činove.
Simić je u tom ratu bio u onim četama koje su se bile s Turcima oko Karanovca i Studenice.
Tada je, kažu, Karađorđe bio pod Simićevom vlašću. Još se priča da ga je kapetan Simić, jednom u ljutini, kao svog mlađeg, udarno lubenicom po glavi.
Kad se je rat svršio i mir uglavio, Simić pređe u Srem, nastani se u selu Boljevcima, pa onamo odvede i dva svoja brata Đurđa i Ivana; samo najmlađi im brat, Pavle, ostane u Sremčici.
U Boljevcima se je Simić oženio po treći put jer se je, dotle, već dva puta ženio, i obe su mu žene, posle kratka veka, umrle.
S ovom trećom ženom, rodio je tri sina: Kostu, 25 marta 1794; Stojana, u isti dan, 1797, i Aleksu, 17 marta 1800.
Živeći u Boljevcima, Simić je primao od Austrije penziju prema svom kapetanskom činu.
Kad se Srbija, 1804, digne na Turke, Đorđe Simić ostavi Boljevce i penziju, pa se vrati u otadžbinu, da se bije s Turcima.
Karađorđe ga primi rado, i odredi ga da mu vojnike obučava „zekciru“.
I kad bi god o njemu govorio nazivao bi ga „stari kapetan“, jer je Simić, kao što je kazano, još njemu bio kapetan.
Simić se je, sada, u svakoj takoj prilici, pribojavao da novi „Vožd“ ne vrati dug svom „starom kapetanu“.
Ali do toga nije došlo.
Godine 1806, Simić je bio u osvajanju Kruševca. Milutinović mu, tom prilikom, ovako peva:
„I tu behu do dva kapetana: Jedno Džikić a drugo je Simić, Što služiše bečkoga ćesara. A sad došli braći da pomognu I o Turke da krvave ruke“.
Po osvojenju Kruševca, Đorđe Simić je postao kapetan u tom mestu, i naziva se čas „kapetan Simić“, a čas „vojvoda Simić“.
Simić je bio u boju na Jasici 12 avgusta 1810, i tu mu je poginuo najstariji sin Kosta, koji je sahranjen kod kruševačke crkve.
U Karađorđevu Protokolu za godinu 1812 i 1813 ima 32 broja koji obeležavaju zapovesti od Vožda Đorđu Simiću. Između tih zapovesti, u jednoj Vožd traži da mu Simić javi: Ima li u Banji (ne kaže se kojoj) kakva kisela voda?!
Posle propasti 1813, Simić je otišao preko Save u Boljevce, i tu je počeo kupiti dobrovoljce da vojuje s Austrijancima protiv Francuza. U te dobrovoljce stao je i njegov srednji sin Stojan.
Simić se je nadao da će mu Austrijanci opet dati platu ili penziju, ali ni plate ni penzije nije dobio, te je živeo veoma siromaški.
Kad u Srbiji bukne novi ustanak 1815, Simić pređe u Srbiju, sa ženom i ćerkom, a sinovi mu Stojan i Aleksa već su bili otišli po službama i najmu.
Đorđe je, tada, bio veoma star i slab; i živeo je u Beogradu negde oko Toskine češme, u kamenu. Pošto je kćer udao u selo Ostružnicu, umro je godine 1817.
Na nekoliko meseca pred što će umreti, dođe mu sin Stojan, da ga pohodi. Videvši oca u takoj oskudici, a i sam nemajući novaca, Stojan izvadi svoje oružje i svileni pojas (trambolos) te proda, i ostavi ocu troška, pa se vrati u Vlašku da traži sreće i zarade.
Docnije, godine 1827, sinovi Simićevi Stojan i Aleksa prenesu kosti očine u manastir Rakovicu, i onamo ih sahrane, pa ih pokriju pločom koja i sad stoji, i na kojoj je zapis takav kao da je pokojnik i umro tek 8 avgusta 1827!…