Stanković Kornelije, rodio se je u Budimu, 18 avgusta 1831 godine.
Školovao se je u mestu svojega rođenja, u Aradu, u Pešti, i u Beču; a muzici se je učio sam gde je god prilike dobio.
Vuk Karadžić, ruski prota M. Rajevski, i P. Riđički, svaki na svoj način, upućivali su i pomagali mlada, dobra i vredna umetnika, da se udubi u narodnu dušu, da sasluša i, po tom, pribere blago narodnih melodija, i da to blago iznese svetu na ocenu.
Stanković je po svojoj mogućnosti i radio tako. Najpre je počeo stavljati na note lepo naše crkveno pevanje. Toga je sastavio tri knjige.
- U prvoj knjizi je Zlatoustoga služba;
- U drugoj, i u trećoj su Irmosi, Tropari, i Kondaci.
Posle je skupio i stavio na note zbirku Srpskih narodnih pesama.
Sve nije dospeo izdati, nego je i posle njegove smrti ostalo dosta pesama u rukopisu, što je sve srpska vlada otkupila.
Baveći se u Beogradu i, kao predsednik pevačkoga društva, šireći u prestonici ukus za muziku i pevanje, Stanković je o trošku vlade srpske putovao u neke krajeve Srbije, te je zbirao narodne melodije, i stavljao ih na note.
Za njegova boravljenja ovde, bejaše u Beogradu ruski konsul g. Aleksandar E. Vlangalija, čovek vanredno dobra srca i neobično prostrane obrazovanosti.
Vlangalija je Stankovića veoma uvažavao; vrlo često ga prizivao u svoj dom, i vrlo rado delio se njim svoju gospodsku trpezu.
Dobri i gostoljubivi domaćin, prijatelj umetnosti, često bi prizivao i druge konsule, drugove svoje, u veče na čaj, pa bi, takom prilikom, zamolio Stankovića da odsvira što god iz našega crkvenoga pevanja.
Jednoga večera g. Longvort, engleski konsul, moli Stankovića da odsvira što god ozbiljno iz naših crkvenih pesama.
— Ekselencija! odgovori umetnik: — ništa ozbiljnije nema, od našega petoga glasa! i poče svirati:
„Sobeznačalnoje slovo ocu i duhovi!…“
Longvort se sav zanese u misli, slušajući tu punu religiozne tajnenosti pesmu.
Iza toga reče da bi želeo čuti i što god veselo.
— O, i toga ima, odgovori umetnik: — Evo ovo se peva kad se je krstio Bogu sin, i grunu svirati:
„Vo Jordanje kreštajuštu se tebje Gospode!“
Englez se odmah osmehnu veselim glasima radosne pesme, i s istinskim zadovoljstvom otpljeska umetniku kad svrši.
Svirajući uvek oduševljeno, Stanković pri svršetku jedne crkvene pesme kao sam sebi reče:
— Badava! naše pjenije mora utući rusko pjenije!
Izgovorivši to, okrete se i, videći za svojim leđima domaćina Vlangalija, trže se i popravi ovako:
— Oprostite, Ekselencija! Ovo je moja fiksa-ideja!
— Naprotiv, odgovori domaćin: — ja očenj ljublju ljubjaščih svojo hudožestvo!
Iz Beograda je Stanković otišao u Budim, pa je onamo i preminuo 5 aprila 1865.
Stanković je bio malena rasta, slaba sastava, i nežan čovek u svakom pogledu. Umro je od suhe bolesti, baš onda kad je tek trebalo da otpočne raditi na slavu svojemu imenu i na korist srpskomu narodu.
Valjda je taka teška sudbina našega naroda!…
Što ređi plodni umovi, to im je vek sve kraći!…1
- O Stankoviću ima više u Letopisu 110 za 1865 str, 188—234. ↩︎