Stejić Jovan Dr, rodio se u Starom Aradu, godine 1804, od roditelja siromašnih.
Osnovnu školu i gimnaziju učio je u Aradu, filosofiju u Segedinu, a medicinu u Pešti; posle je, kao „blagodejanac“ tekelinoga zavoda, otišao u Beč gde je 1829 postao doktor u medicini.
Iza toga, došao je u Zemun za lekara.
Iz Zemuna otišao je u Šabac za lekara g. Jevremu Obrenoviću bratu Kneza Miloša.
U toj službi, stanovao je u Šapcu, Beogradu, ili Kragujevcu, gde je kad boravno g. Jevrem.
Po odlasku Kneza Miloša iz Srbije, bio se je vratio u 3emun, gde se je, tada, i oženio. Iza toga je prešao u Srbiju i, 23 februara 1840, postao je načelnik saniteta u ministarstvu unutrašnjih poslova, pa glavni sekretar u državnom savetu, u kom zvanju ostao je do smrti.
Dr Jovan Stejić, veliki rodoljubac, bio je jedan od prvih naučnika koji su želeli sklopiti „Društvo Srpske Slovesnosti“. A kad je, državnim zakonom, to društvo uređeno, Stejić je bio jedan od njegovih prvih i najvrednijih članova.
Stejić je uredio i štampao pet svezaka „Zabave za um i srce“; a preveo je i štampao još 1826 godine „Hufelandovu Makroviotiku“, koja je bila jako rasprostranjena.
Posle M. Svetića, Dr Stejić je bio najsnažniji protivnik Vukovoj reformi u jeziku i pravopisu. On je sastavio onaj pravopis srpski koji se je najduže održao u službenom jeziku u Srbiji, i koji je pao tek godine 1868, kad je oborena i poslednja zabrana Vukovu pravopisu.
Dr Stejić je napisao „Jezikoslovne primedbe na predgovor g. Vuka k prevodu Novoga Zaveta“1.
U ovom sastavu vidite čoveka poštena, obrazovana, gde se bori protiv Golijata; vidite svu dobru volju, ali ne vidite znanje stvari, i gledate kako se sve njegovo oružje, i sva boračka veština raspada u prah pred strahovitom logikom stvari, pred pravim znanjem posla koji Vuk posluje.
I ovaj Dr Stejić, pročitavši Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“, uzdahnuo je i rekao:
— E, ovako još nije pisao nijedan Srbin!
Pri svem tom, Stejić se je odlikovao dobrim izborom u svojim spisima ili prevodima, jasnim slogom i, za ono doba, dosta čistim jezikom.
Stejić je bio omalen rastom, slab zdravljem, uredan životom, prijatan ophođenjem, i uljudan u borbi. Preminuo je u Beogradu 23 novembra 1853, i ukopan je kod palilulske crkve.
- Glasnik 2, 1—42. ↩︎