Stevanović Jovan, rodio se je u Poreču na ostrvu istoga imena godine 1777.
Još za Turaka, Jovan Stevanović je u Poreču bio bašknez, a kad su Srbi pod komandom Milenka Stojkovića zauzeli Poreč i Porečku Reku, onda se onamo i stanje stvari izmenilo.
Turski bašknez Jovan Stevanović postao je srpski bimbaša pod komandom Milenka Stojkovića.
Kao bimbaša, Jovan je bio pod komandom Milenkovom do početka 1811.
U početku te godine, Milenko je, ne pristavši na reforme Karađorđeve, otišao iz Srbije, a njegov bimbaša Jovan Stevanović postao je vojvoda u Poreču i u Porečkoj Reci.
Nahodeći se u Poreču, na živu vodenu putu, Stevanović je imao veliku prepisku s vrhovnim Voždom.
U, Delovodnom Protokolu, za onako kratko vreme, njemu je pisano nekakih 25 pisama, koja se tiču i poslova vojnih, i uprave unutrašnje, i dobrih odnošaja s Nemcima i s Vlasima, i opreznosti prema Turcima.
Godine 1813, kad je Veljko pao, i kad su Srbi morali ostaviti Negotin i Kladovo, pa se povući u Poreč, i tek tu misliti da se sili odupru, suvremenici ne hvale, već još kude Jovu Stevanovića. Ali će to pre biti izliv njihova jada na opštu nesreću, nego što bi bilo pravedna osuda radu samoga Jove Stevanovića. U onako opštoj pogibiji šta je mogao učiniti jedan Jova Stevanović? Žrtava je bilo i suviše, pa pomoći nije bilo ni najmanje.
Među tim je Jova, kao od starine bogat čovek, davao novaca narodnoj azni kad je ona u nevolji bila. I svi su znali koliko vredi Jova Porečki.
Posle propasti godine 1813, Stevanović je prebegao preko Dunava, i boravio je gde mu je kad zapovedala austriska vlast. Zna se da je jednom bio u gradu Varadinu, zajedno s Cincar-Markom. Posle toga se je bio nastanio s porodicom svojom u Temišvaru, gde je ostao do kraja 1814.
Na kraju te godine ostavi porodicu, i ode u Hotin; tamo se sastane s Karađorđem i, zajedno s njim, bio je jednom kod cara Aleksandra Prvog, koji mu je darovao skupoceni prsten.
Vrativši se iz Rusije u Temišvar, Stevanović, jula meseca godine 1815, pređe na Ramu u Srbiju, i odmah ode Knezu Milošu, a porodicu uputi pravo u Poreč.
Od toga doba, Stevanović je opet bio starešina u Poreču, pod vlašću Kneza Miloša.
Godine 1817, Knez Miloš sa svojim bratom Jovanom i s pobratimima: Dimitrijem Đorđevićem i Joksimom Milosavljevićem, dođe u Poreč.
Stevanović je bio jako oboleo i oslabeo za službu. Knez Miloš je hteo i državne poslove da stavi u jače ruke, i zaslužna starešinu da ne zaboravi. I evo kako je to uradio.
U Stevanovića Jove bila je za udaju kći Milica. Knez nju isprosi za Joksu Milosavljevića, pa ovoga postavi za kapetana Poreču. I Stevanovićeva sina Stevana (Tenku) metno mu za pisara, starca pak Jovu postavi u pokoj.
Od toga doba, u Poreču je upravljao Joksa s pisarom Tenkom Stevanovićem, sinom Jovinim.
Jova se posle toga još više razboli, i 28 dekembra 1817 umre. Sahranjen je bio u Poreču, gde je i umro; ali docnije, godine 1842, kad je umrla žena njegova Đurđana, sinovi njihovi, Tenka i Danilo, izvade i očine kosti, pa ih prenesu i sahrane u porti kod crkve u D. Milanovcu, gde i sad počivaju.