Stojanović Vlajko, rodio se u selu Golešnici, u okrugu aleksinačkom, 1847 godine.
Vlajku bejaše kršteno ime Vladimir, ali su ga svi zvali za života, i svi ga pominju po smrti, imenom od milošte, pa ga i mi u Pomenik tako upisujemo.
O životu Vlajkovom mi znamo veoma malo; znamo da se je rodio 1847 u selu Golešnici, da je služio u redovnoj vojsci, i da je kao narednik druge pole dekembra 1877 došao u Leskovac, pa odande otišao među Vučanske ustanike, i uredo ih za boj; bio se s njima protiv Arnauta, dokle 22 dekembra nije poginuo!…
Ali ono što očevidci pričaju o njegovu radu, i o njegovom držanju u boju; što se kazuje o junačkoj smrti njegovoj, o njegovoj službi dužnosti, daje njegovu imenu pravo da se uvrsti u Pomenik znamenitih milih pokojnika.
Kao što je već pomenuto, Vlajko je najpre došao u Leskovac. Razabravši da tome mestu preti velika opasnost od Arnauta, koji naginju da prodru preko sela Vučja, gde je bila četa ustanika Srba, Vlajko odmah ode među te ustanike, i od časa zauzme Dilaver-begovu kulu, i utvrdi je.
22 dekembra navale Arnauti svom žestinom svojom na ustanike. Puške su groktale s obe strane; samo su napadači, ne imajući nikakva zaslona, mnogo više stradali nego opsađenici.
Vlajko je bio duša svih ustanika; po njegovu glasu kretala se je sva junačka družina u kuli: on je leteo svuda, mrtve žalio, ranjene tešio, žive sokolio. I svakad je bio pun nade, veseo, nasmejan.
Pred po dne oganj malko poprestane.
Vlajko rekne drugovima:
— Braćo! Evo je oganj malko prestao; da sednemo da malo poručamo! Kad na novo zaplamti, nemamo se kad i setiti hleba!
Prisednu ručati.
Vlajko jede orno, i veseli drugove: „A mi, priča jedan od drugova njegovih: — iznemogli i zabrinuti: neki žvaće a ne može da guta, a nekome se čisto smrzle vilice.
— Što ste tako neveseli, ako Boga znate? pita Vlajko: — Zar mi ne bi pomrli i kod svojih kuća! Ta, braćo moja, dva puta ne umire niko, a jedan put mora svako. Što da mislimo o tom? Dede, u slavu Leskovca, koji mi ovde čuvamo, i koji bi, da nije nas ovde, večeras buknuo u plamen!
Naže čuturu, napi se vina, pa je dade drugu; iza toga se prekrsti, uze po sredi pušku, i odlete od puškarnice do puškarnice.
Ne prođe mnogo, a na novo zagroktaše puške; na novo se otpoče borba. Vlajko trči svuda, pregleda sve, naređuje što gde treba, sokoli sve! Ali… eno i njega zgodi samrtno zrno: on pade da više ne ustane!
Drugovi ga snesoše u jednu sobu u kuli.
Samrtno ranjen, Vlajko se teško izdiže na ruku, da vidi kako se bije boj, i drugovima viče:
— Ne majite se oko mene; gledajte boj; mislite za Leskovac!
Osvoji noć; boj se pretrže.
Osvanu drugi dan. Arnauti već behu odstupili, ostavivši na bojnom polju 140 mrtvih boraca, i 12 konja!
Ali taj drugi dan zateče junaka Vlajka ledena kao sinji kamen. On već beše zaspao večni sanak.
Drugovi Vlajka ukopaše kraj crkve nakrivanjske.
Pošto se učinio mir, došla je Vlajkova majka na grob sinu, i ožalila ga žalbom materinskom.
Čoveka poduzima neko čudno osećanje, kad sluša što pričaju o Vlajku drugovi koji ga nadživiše, i s kakih poštovanjem pominju meštani majku njegovu. Oni nju ne žale; oni joj gotovo, zavide, čestitajući joj što može reći da je majka onakom sokolu!
Blago njojzi i s mrtvim onakim sinom! Neka ne žali materinskih suza. Ime Vlajkovo izazvaće suzu i u tuđem oku nakon mnogo vremena posle nas!
Na Vlajkovu grobu stoji kameni krst sa zapisom:
„1877, dekembra 22, Vladimir Stojanović od Golešnice“.
Borba koja je ukinula junačku glavu Vlajkovu, nije dala Arnautima spojiti se s turskim četama u klisuri, i sačuvala je Leskovac od plena i ognja. A za to:
Slava Vlajku, i njegovim u boju drugovima!