Stošić Ilija, vojvoda homoljski, rodio se u Žagubici, u Homolju.
U početku ustanka na dahije, 1804, Petar Dobrnjac postavio je Stošića buljubašom u Homolju. I on je, posle toga, najviše čuvao granicu od Crne Reke. Toga radi je, na vencu više Žagubice ne daleko od mesta „Nemačke Straže“, načinio šanac gde je stajao i držao putove koji od Krajine i Crne Reke izlaze u Homolje. To se mesto i danas zove Stošićeva Straža.
Docnije, kad su Srbi oteli Crnu Reku i Krajinu, Stošić je s homoljskih visova sišao k Timoku, i načinio je šanac u selu Vražogrncu te se tu odupirao Turcima.
Godine 1810, Stošić je priložio Trškoj Crkvi1 zvono, koje je mnogo tumaralo, ali danas opet je na Trškoj Crkvi. Opravivši ovu bogomolju, i rasprostranivši je, Stošić je 1811 platio te joj je živopisan ikonostas, koji je docnije zamenjen drugim. Na ikonama se svuda potpisuje „Gospodar Ilija Stošić“.
Kad je bio na šancu u Vražogrncu, Stošić se pominje kao „Vojvoda homoljski“.
Godine 1812 juna 19, iz toga šanca, dao je ovaj atestat:
„Dajem na znanje kako Jon Stikla iz sela Trnjana, dade dete Filipu u Osanicu. I Filip odrani dete. Na koje Filip prestavi se, a ovaj gore imenovani dođe (i) ište dete od brata pokojnog Filipa da uzme. Na koje sud presudi: da se dete uzme, i da se vodi; pak posle da nema niko pokojnog Filipa brata Jovu zadevati za dete. Koje od nas pismeno dajemo i murom potvrđavamo. Dano u Vražogrncu, meseca juna 19 1812. Vojvoda omoljski, Ilija Stošić“.
Te iste godine zapoveđeno mu je te je išao i branio Kladovo od Turaka.
Nesrećne godine 1813, Stošić je, kao i mnoge druge vojvode, ostavio otadžbinu i pobegao preko Dunava. Na desetinu dana po njegovu odlasku, dođu u Žagubicu kmetovi iz Homoljskih sela, te zapale konak i kulu Stošićevu, koja je bila onde gde je danas sreska kancelarija.
Govori se da su to učinili iz dva razloga: hteli su tim da pokažu Turcima kao da i sami mrze i gone vojvodu koji je Homolje vodio na Turke, a upravo hteli su da unište jedinu kuću u Homolju, u kojoj bi se Turci mogli staviti i boraviti u Žagubici.
Iz Austrije Stošić je bio otišao u Rusiju, pa se odonuda vratio 1817, i već je 23 juna te godine od Kneza Miloša u Beogradu primio pismo „da ide u Žagubicu na svoje imaće, i onde da živi, a da ga niko ni zašto ne uznemirava.“
Posle nekoliko godina življenja u Žagubici, Stošić je umro, i ukopan je kod Trške Crkve kojoj je za života bio „obnovitelj i priložnik“.
Stošić je bio čovek visok, krupan, lepih kratkih a gustih brkova, i već 1813 bio je sa svim sed.
Njegova kći, Milosava, udata u Požarevac za Stevana Protića, rodila je đenerala Kostu S. Protića.
- Trška Crkva je zidana u staro vreme (Kneževina Srbija, str, 1033). Tu je bio trg za sve Homolje. Silna se stoka tu prodavala, a bilo je dosta i dućana. Docnije se je taj trg smanjilo, i smanjio tako da je na poslednjem panađuru kod Trške Crkve prodan, vele, samo 1 hrt. I za to je trg ukinut zakonom od 4 februara 1865 (Srpske Novine, br. 23). ↩︎