Velimirović Vićentije rodio se u selu Vitkovcu, u Gruži 1761 godine1.
Gde se učio ne zna se, kao što se ne zna ni gde se, i kad, zakaluđerio. Samo se zna da je, u početku ovoga veka, bio jeromonah u lavri Studenici. Njegov suvremenik, i njegov učenik, potonji šabački vladika, Đerasim Đorđević, hvali ga kao sveštenika vrlo jaka u svim pitanjima koja se tiču vere i crkve, dodajući: da je istoriju srpskog naroda najradije slušao od oca Većentija.
Kad su Studeničani, godine 1806, bojeći se turske najezde, ostavili Studenicu, i Sv. Kralja preneli u manastir Vraćevšnicu, u rudničkom prisoju, onda je i duhovnik Većentije, s braćom, prešao, pa je u Vraćevšnici, te godine, i preminuo…
Čestiti duhovnik Velimirović napisao je lepim minejskom slovima:
„Skazanije o preseleniji moštej svetago v kraljeh Stefana“.
Tu se priča da je Kralj Stefan, po smrti svojoj, bio ukopan u Studenici, odakle ga je Sv. Sava, po povratku s prvoga puta u Jerusalim, preneo u Žiču, kao njegovu zadužbinu. Odatle su mošti Sv. Kralja, posle smrti Sv. Save, bile vraćene u Studenicu.
Uroš Veliki, 1237, prenese ih u svoju zadužbinu Sopoćane. Tu je Sv. Kralj ostao čak do posle smrti Stefana Visokog. U to pak vreme, od sile turske, kaluđeri zakopaju u zemlju ćivot s moštima, te je tako ostao u zemlji do 1529. Tad ga izvadi pećski patrijarah Pajsije, i raški mitropolit, te ostane na javi do 1587.
Tada opet, od straha turskoga, prenesu ga kaluđeri iz Sopoćana u Crnu Reku, u crkvu Svetih Aranđela Mihaila i Gavrila, gde je ostao 14 godina.
Odatle je vraćen u Studenicu 1701, gde je ostao do 1789.
Godine 1789, januara 6, kaluđeri uzmu Sv. Kralja i, preko Karanovca, Jagodine, Smedereva i Grocke, donesu ga u Beograd. Tada se digne manastir Rajinovac, radi Sv. Kralja.
Odatle je prenesen preko Dunava u manastir Vojilovicu. Vrativši se odonuda, ostao je neko vreme u Rajinovcu, pa je, 1791, donesen opet u Studenicu.
Sve ovo ispričao je duhovnik Vićentije prosto i razgovetno, i napisao svojim lepim i čitkim rukopisom.
Rukopis je taj vezan zajedno s jevanđeljima koja se čitaju na Veliki Četvrtak. On se hrani u knjižnici manastira Studenice, i svedoči nam da su ljudi, žudni znanja, i u najljuća vremena, otimali se da što nauče. I učenje im je davalo moći da mogu, nakon sebe, ostavljati ovako krasne spomenike!…
Jaka mu zemlja telu, a pokoj čestitoj duši!
- U Kneževini Srbiji str. 288, stoji Kikojevcu, ali je ovo ovde pravo ime. ↩︎