Vučić Toma (Perišić) rodio se u selu Bariču, u beogradskoj nahiji, blizu utoka Kolubarina u Savu, kad su mu roditelji, od zla turskoga, bežali u Srem. To je moglo biti 1787 ili 1788 godine. Postojbina mu je pak selo Vrbava, u Gornjoj Gruži. Ocu Vučićevu bilo je ime Periša, a stricu (rođenom očinom bratu) Pavle. Periša je otac Tomi Vučiću Perišiću, a Pavle — Melentiju Pavloviću, arhimandritu, koji se je, na Ljubiću, onako neobično proslavio.
Kad je buknuo Karađorđev ustanak, Vučić je, kao mladić, bio u manastiru u školi, pa, čuvši puške, zaklopi časlovac, dočepa šešanu, i ode u vojnike. Sam je pričao vojnicima na Trešnji, 1839, da je, kao vojnik, nosio u torbi svoju proju od kuće, i išao u Topolu, te se zekcirao!
Godine 1813, ostao je kod kuće, jer je tada bio mlad i neznatan, pa se nije imao čega plašiti od Turaka.
Čuvši da je Hadži-Prodan digao bunu, Vučić, Tucaković, Paštrmac i još neki, odmah počnu spremati i Gružu na ustanak. Hadži-Prodanov ustanak, kao što se zna, Turci odmah uguše, i Hadži-Prodan uteče iz Srbije. Vučić se tada, u Kniću, na reč Kneza Miloša, pokori, i preda. Miloš ga uputi da ide kući, ali da se često nalazi u Crnući, oko kuće Miloševe.
Pred što će buknuti ustanak od 1815, Vučića vidimo s onom družinom koja je turske poreznike potukla u selu Konjuši!
Ranjen u ruku, nije mogao otići u Takovo, na sastanak, o Cvetima 1815; ali, odmah po ozdravljenju, stao je u službu Kneza Miloša, kao njegov momak.
Kao starešina u narodu, Vučić se prvi put javlja 16 maja 1832. To je bilo onda, kada je Jovan Dobrača, po svojoj molbi, razrešen od dužnosti kneza gružanskog. Tada je rečeno da će „gospodarov momak, Vuk Perišić“, biti knez u Gruži. U toj službi, Vučić je ostao dugo, i zavladao je Gružanima čvrsto. Vučić je, docnije, premeštan na razna zvanja, i slan na razne strane, po službi državnoj: tako je bivao predsednik suda u Šapcu, savetnik u Kragujevcu, vojvoda na Drini, Binaemin u Beogradu, itd.; ali je s Gružom ostao velik i strašan, dokle je god živeo. U ono vreme, kad je on knezovao u Gruži, bio je zakoniti običaj da knežina, nekolike dane od nedelje, kuluči svome knezu, o svom hlebu i o svom piću. Tako je bilo u svih knezova knežinskih. Jedini Vučić, u Gruži, kako se priča, izmenio je taj običaj u nekoliko: on je svojim kulučarima, kad mu god rade, davao proje, kisela kupusa, i rakije. Nikad ništa preko toga, ali ih nikad nije ostavljao ni bez toga.
Pravičnost njegova suda, daljina njegova pogleda, jasno poznavanje narodnoga duha, i snažna volja u svojim namerama — što su njegovi potonji radovi svakad potvrđivali — bila su svojstva, koja su mu Gružu prisvojila tako danu je toliko dugo ostala predana i svakad pouzdana. Od godine 1825, kad je Vučić, na Oplencu, razbio buntovnu đakovu vojsku, i utvrdio vlast Knezu Milošu, pa čak do godine 1858, život je Vučićev, kao jaka klečanica, utkan u istoriju Srbije, osobito u istoriju njenoga unutrašnjega razvića.
Za Miletine bune, 1835, Vučić je bio najveštija glava, i najsnažnija ruka, na strani Kneza Miloša. Njemu se najviše ima zahvaliti što tada nije došlo do krvi, nego se sva ta buna svršila na miran, kućanski način.
Ali uvek lojalan prema Knezu Milošu, Vučić je, u isto vreme, tražio i jamstva za prava narodu, saglasno s onima koji su želeli da se i kneževoj vlasti znaju kakve bilo granice. Samo ničim neopravdana bezobzirnost od strane nekih vajnih vladalačkih prijatelja, nagnala je Vučića na krajnje mere 1842.
Vredno je ispričati kako su se omrazili Vučić i Knez Miloš oko nekoga nesrećnoga ordena.
Kad je Knez Miloš, 1835, u Carigradu, sastavljao spisak svojih činovnika za carske ordene, nije hteo staviti u taj spisak ime Vučićevo: nešto je bio, tada, srdit na njega.
I tako su dobili sultanske ordene i berate toliki činovnici, a Vučić nije.
Njemu to nije bilo pravo; a i mnogi drugi ljudi, koji su želeli sloge između njega i Kneza, žalili su što se je to dogodilo.
Na skoro umre Paštrmac, i njegov orden ostane pust. Knez piše Sadrazamu, i predloži mu da se taj orden da Arsi Andrejeviću. Sadrazam to odobri, i Knez, svojom diplomom, da Arsi orden sultanski.
Posle nekog vremena, umre drugi kavaler — Joksa Milosavljević. Petronijević skloni Kneza Miloša da Joksin orden da Vučiću. I Knez, radostan što će i Vučića jednom zadovoljiti, brže bolje zapovedi Živanoviću da Vučiću napiše diplomu i vrlo laskavo pismo, u kom će ga malko prekoreti nevernim Tomom Apostolom, ali sve to od velike milošte, pa diplomu, i pismo s ordenom, iz Topčidera sam da odnese u Beograd, i da preda Vučiću.
Živanović sve uradi kako mu je zapoveđeno, pa evo neka sam, priča kako je poslanstvo izvršio:
— Vučić je došao k meni, piše on: — i ja sam upotrebio sve svoje krasnorečije privoleti ga, da primi orden. Badava! Dva sata smo se u sobi i u bašti razgovarali. Badava! Kao što se stena igra sa silom vetrova, tako je ovaj nepreklonimi karakter sviju mojih reči bio neprimčiv!
„Sutra dan mu odem kući, i dugo sam mu govorio, dodavši da ne mora ordena pridevati, dok mu berat ne dođe. On stoji pri svome:
— Ja ne mogu od stida, rekao je Vučić: — s mrtva čoveka uzimati ordena, bez carskog berata. Kad bi to bio Kneza Miloša orden; ja bih ga primio i poljubio: ali kad je sultanov, treba i da mi se dade sa sultanskim beratom!…
— Dobićete berat, za 15 dana, rekao je Živanović.
— Kad dođe berat, primiću i berat i orden, i poljubiću; al sojtarija biti ne mogu!
U ovoj nevolji, veli Živanović: — reskiram, ostavim i orden i dekret na njegov astal, i pođem, a on, prateći me do kapije, reče:
— Žao mi te je, što to činiš, da stradaš. Ja ću mu sam odneti i vratiti, pa posle će se srditi i na tebe; nego nosi sam, bolje je!
Živanović se vrati i kaže Knezu svoju nedaću.
Knez plane, i zbaci Vučića sa službe, i odmah mu zapovedi da vrati sve diplome koje je imao na dotadašnja razna zvanja.
Vučić je vratio sve; a omraza je među njima rasla sve većma. —
Godine 1839, Knez Miloš je ostavio presto svom starijem sinu, Knezu Milanu Obrenoviću Drugom; a kad je ovaj, na skoro, preminuo, Vučić je bio jedan od trojice namesnika, koji su vršili kneževsku vlast, do dolaska Kneza Mihaila u Srbiju.
Knez Mihailo dođe, ali Srbiji mira ne donese. Borba je bila veoma izukrštana. „Stari Gospodar“ želeo je vratiti se; mnogi su ga tražili, i krčili put njegovu povratku, a najviše sama njegova žena, Kneginja Ljubica, koja je pređe jako pomagala da otide iz Srbije! Vučić i njegovi u politici drugovi nisu mogli složiti se s ministrima Kneza Mihaila, na koje su vikali gotovo svi, pa čak i oni koji su tražili povratak „starog Gospodara“. Prinuđeni izići iz otadžbine, Vučić i Milutin Garašanin, tek na navaljivanje Rusije, vratili su se doma 30 marta 1842, pa, i tada, pravoga izmirenja nikako nije bilo.
Kad su svi pokušaji za izmirenje ostali jalovi, onda Vučić, meseca avgusta 1842, zapali te u Kragujevac, zauzme kasarnu, vojsku, i topove, i pribere svoje pristalice da, otvorenom bunom, izjavi protest protiv politike kneževih popečitelja…
Kneževa vojska, u dva maha, sukobi se s buntovnicima koje je vodio Vučić, i oba puta pobeda ostane na strani ovoga poslednjega; kneževa vojska prsne; Knez se vrati u Topčider; pa se odande preveze preko Save u Zemun. A Vučić, kao „predvodltelj“, s vojskom i Gružanima, siđe na Vračar.
S Vračara pošlje Mitropolita Petra u Zemun Knezu Mihailu, i pozove ga da se vrati; ali je tada već bilo dockan za mirnu raspravu toga nesrećnoga spora.
Tada Vučić, kao „predvoditelj naroda“,1 sa svojim drugovima, postavi novi red stvari u Srbiji. Sin Karađorđev, Aleksandar, bude izabran za Kneza, i otpočne se ona unutrašnja parnica koja je tek na kraju 1858 dobila presudu.
Prirodno je bilo da Vučić novome Knezu bude prvi doglavnik, a nije bilo tako!
Rusija nije odobrila ovaj izbor, nego se je, njoj za ljubav, morao narediti drugi — ali tek pošto se Vučić i Petronijević udalje iz Srbije. I oni su odista otišli, ostavivši prijatelje koji će raditi što su i oni radili.
I na drugom izboru ostane Karađorđević Knez u Srbiji, pa odmah, tajnim putovima i načinima, počne raditi: da se Vučić više i ne vraća u Srbiju!
Saznavši to, Vučić je gorko zažalio na tu nezahvalnost, pa za to je, i vrativši se u otadžbinu, ostao većinom podalje od vlasti.
Nekad uz Kneza, a nekad protiv Kneza, Vučić se je tako držao do godine 1858. Tada pak bio je u službi, ali nije bio zadovoljan Knezom, a nije pristajao ni uz opštu želju opozicije: da se vrati Knez Miloš.
Knez Miloš, došavši u Beograd 1859, odmah stavi Vučića u zatvor. U zatvoru se ovaj naskoro razboli, te ga premeste u Veliku Vojnu Bolnicu, gde je umro 1 jula 1859, i ukopan je kod Markove Crkve, na sever od zvonare. Iz bolnice telo mu je uneseno u crkvenu portu na mala vratanca od fišegdžiske čaršije tako da ga, u prolaženju, u malo nisu istresli iz sanduka!… Kako je ljudska sudbina promenljiva! Nekada mu se je, živu, sadilo borje ulicama kroz koje je prolazio, a gle kakav ga sprovod prati do groba?! Među tim, mnogo pre, Vučić je, u selu Zakuti, u Donjoj Gruži, ozidao lepu crkvu, i spremio sve što treba, sebi za ukop u toj crkvi: ali čovek misli jedno, a biva sa svim drugo!
Vučić je bio od krupnijih ljudi; lica lepa, a očiju malih, sa čega su ga protivnici zvali „čkiljavi Vučić;“ ruku pak bio je osobito belih i lepih. Glas mu je bio tanak; ponašanje prosto, ali izmereno, puno nekoga dostojanstva. S malim osmehom na licu, i s niskom spoljašnjom blagošću, primao je gotovo svakad, čak i svoje zlotvore: u tome je nadmašao sve naše dosadašnje starešine. Govorio je malo, i sve tipskim narodnim govorom. Uz reč je često dodavao „Molimo!“ Takav je bio u običnom razgovoru; a ako je trebalo govoriti narodu, braniti što, ili napadati, mogao je besediti da zanese…
Vučić je znao čitati, i novine je redovno čitao, ma da to i nije svud priznavao. Pisati odista nije znao. Osem srpskoga jezika. govorio je turski i grčki. Bez ikakve sumnje, on je bio većega uma, mudrijega držanja, i čvršće volje od svih svojih vršnjaka. U ljutini je bio bujan kao vulkan, a umeo je i savlađivati se, kad je to trebalo. Tek i u ljutini, i u tišini imponovao je uvek, i zadobijao i osvajao gotovo svakad.
U kući je živeo smerno, ali uljudno, gospodski: kad su drugi mnogo „obrazovaniji“ od njega, sa svojim gostima, pili vino iz čuture, u Vučića je bilo sve onako kako je u odabranoj gospodskoj jevropskoj kući.
Vučićevo ime, kroz dugo i dugo vreme, biće predmet hvale i ruge, u jednakoj meri; a drugojače ne može ni biti.
Jedno mu se, pri svem tom, ne može odricati, a to je: da je bio uvek, često nehotice, kao po nekom nagonu, sebi dosledan tražeći: da imaćnik najveće vlasti nikad ne smeće s uma svoj narod, kao prvobitno vrelo svake pa i svoje snage!
Dopuna
Vučić se ženio dva puta. Od prve žene imao je dva sina i dve kćeri.
Druga njegova žena zvala se Agnija, pa su je od milosti prozvali Nula; ona je bila pastorka Đorđa Popovića-Ćeleša. S ovom drugom ženom Vučić nije rodio ni jedno dete. I nju je on nadživio.
Godine 1849 Vučić je iz Beograda prešao u Zemun 17 avgusta, i odande je otišao u Pančevo, prevezao se u Smederevo 19 avgusta u veče, i odande se uputio u Kragujevac, te zauzeo vojsku i topove!
S njim su bili i u Smederevo zajedno se prevezli: Mijailo Garašanin, Raja Damnjanović, i Aleksa Janković. Sva trojica su otišli u Kragujevac, i svi su, posle, sišli s vojskom na Vračar.
Godine 1856 oktobra 31, Toma Vučić Perišić poklonio je bolnici varoši Beograda na umnoženje njenog fonda 10.000 dukata i, pored toga, jednu baštu i jednu njivu.
O ovom daru Vučić je načinio s beogradskom opštinom ugovor, koji je i sud potvrdio: da opština njemu dok je živ daje svake godine po 900 dukata, a posle njegove smrti novci (10.000 dukata) ostaju njoj za bolnicu. Kad pak opština načini novu bolnicu, onda, posle smrti Vučićeve, da namesti 8 kreveta bolničkih; i, tada, četiri kreveta da se zovu:
Zadužbina Tome Vučića Perišića. A druga četiri:
Zadužbina Tome V. Perišića za spomen supruge svoje Agnije.
Pošto je opštini novce predao on je, 4 novembra 1856, u gostionici Srpskoj Kruni dao ručak za 40 lica: tu su bili svi opštinari, činovnici iz uprave varoške, dva doktora, dva sveštenika, i At. Nikolić (Srpske Novine, od 1856. br. 197—200).
- Srpske Novine 1842, br. 36. ↩︎