Vujić Joakim, „slavenosrpski spisatelj“, rodio se u Baji, u Madžarskoj, 9 septembra 1772, od oca Gligorija i matere Jevre.
Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a srednje i više obrazovanje dobio je u Novom Sadu, u Kaloči, Požunu, Segedinu, i u Pešti.
Po svršetku škola, putovao je po Hrvatskoj, po Italiji, i po moru, a i učiteljstvovao je nekoliko godina.
Oženio se je u Sent-Andreji, ali se nije mogao staniti na jednom mestu.
Vujić je pisao i štampao knjige, a davao je i pozorišne predstave u Pešti, Aradu, Temišvaru, Pančevu, i Zemunu.
Ovim predstavama budio je svest o prošlosti srpskoj, i negovao osećanje za sve što je dobro i čestito.
Godine 1839, hoteći, za svagda, ostaviti mesto svojega rođenja, Vujić je, 14 maja, napisao testamenat kojim je sve svoje imanje (2400 forinata šajna) ostavio kasi crkve Sv. Nikole u Baji, naredivši da se, od interesa na te novce, svake godine daje:
- Crkvi Sv. Nikole, i crkvi Blagoveštenskoj, po 6 forinata na sveće, zeitin i prosfore;
- Dvojici sveštenika tih dveju crkava, po 25 forinata;
- Bolnici bajskoj, po 8 forinata;
- Dvojici dobrih đaka u gimnaziji, koji su pravoslavne vere, a dobro se uče i vladaju, po 25 forinata na godinu, i
- Dvojici pravoslavnih učitelja, po 12 forinata.
A za to sve tražio je samo: da rečeni sveštenici, zajedno s učiteljima i đacima, svake godine po tri službe Božje odsluže za njega i za roditelje njegove, i to: 9 septembra, kada se rodio, na Atanasija i Ćirila, 17 januara, kad mu je bila slava, i na dan kad ode sa ovoga sveta na drugi.
Crkvena Bajska Opština primila je ovaj zavet, i unela ga u svoj zapisnik 16 maja 1839.
I danas, svake godine, vrše se naredbe Vujićeve i, po svršetku ispita, u opštini se pročitaju imena dvojice najboljih đaka, Srba, kojima se daje pomoć od zadužbine Vujićeve.
Vujić je, po želji Kneza Miloša, putovao po Srbiji, po u svom „Putešestviju“, koje je štampao u Budimu 1828, sačuvao nam je mnoge dragocene beleške iz fizionomije Srbije od 1826—1828.
Godine 1835 vidimo ga opet u Kragujevcu, gde je davao pozorišne predstave, koje ondašnje novine beleže kao prijatnu pojavu u mlađanoj srpskoj prestonici1.
Taj posao Vujić je produžio i godine 1836. Knez Miloš je Vujića pazio, i zvao ga uvek „sine!“
Od toga doba, Vujić je redovno živeo u Srbiji, osem što je ovda onda putovao duže ili kraće vreme. Godine 1847 boravio je u Beogradu. Bio je već ostareo i oslabeo, a i osiromašio veoma. Nastavao je u jednoj sobici više osnovne škole, i velike crkve, u ulici koja od starog zdanja vodi kalemegdanu. Tada ga je pomagao novcem Dimitrije Avramović, živopisac.
Koliko se sećam, Vujić je nosio na glavi kačketu, spljeskanu kao lepinja; bradu i brke brijao je; od starosti bio je malko poguren; na leđima je imao dugačko japundže, a u ruci štap.
Živeći tako oskudno, Vujić je često govorio svojim prijateljima, profesorima:
— Karisime! Da mi hoće dati da budem cenzor novina: tu nema mnogo posla, jer već i ja nisam za veliki rad; plaće ima 250 talira: meni bi to bilo dosta; pa bih samo pročitao i napisao: „Pozvoljajetsja,“ ili: „Ne pozvoljajetsja!“
I tu, tako smernu želju, starac je odneo u grob!
Vujić je umro u Beogradu 9 novembra 1847, u 21/2, časa posle podne. Pre toga je kunjao tri dana: starost i slabost prekinuše mu žicu života.2 On je izdahnuo u stanu knjigovesca Vinklera, koji je baš tada povezivao njegovo poslednje delo (Irinu i Filandra). Samrtnu sveću držao mu je više glave šegrt Vlajko, današnji ključar u Narodnom Pozorištu, u Beogradu.
Telo Vujićevo ispratili su svi nastavnici i svi učenici u Beogradu. U velikoj crkvi, na opelu, govorio mu je besedu ondašnji arhimandrit, a potonji vladika šabački, Gavrilo Popović.
Od svih srpskih pisaca, Vujić je, posle Dositija, najviše putovao, i svoje putovanje opisivao. Ali je on učinio i nešto više od Dositija, to jest, putovao je po Srbiji, između 1826—1828, i svoje putovanje opisao. Tu knjigu i danas može Srbin čitalac prelistavati sa slašću, jer je puna dragocenih beležaka o stanju Srbije onoga doba.
Ovo su knjige koje je Vujić preveo ili sam napisao:
- Rukovodstvo k francuskoj gramatici, Trijest, 1805;
- Fernando i Jorika. Igra u tri čina, s engleskog, Budim, 1805;
- Ljubavna zavist črez jedne čarape. Šaljiva igra, Budim, 1805;
- Radosne i uveselitelne lakrdije Bertoldina. S talijanskog, Budim, 1806;
- Nagraždenije i nakazanije. Seoska igra, u dva čina, Budim, 1806;
- Jestestvoslovije za mladež, po nemačkom, Budim, 1809;
- Slepi miš, vesela igra, Budim, 1809;
- Uveselitelne basne Kakasena, s talijanskog, Budim, 1809;
- Aleksis i Nadina. S engleskog, Budim, 1810;
- Mladi Robinzon, Budim, 1810;
- Kreštalica, u tri čina, Budim, 1814;
- Suvorov i Kutuzov u carstvu mrtvih, Pešta, 1814;
- Slava Napoleonova, Budim, 1814;
- Blagorodna i velikodušna žena Lunara u Persiji, Budim, 1815;
- Učilište dobrodetelji, Budim, 1828;
- Zemljeopisanije celoga sveta, Budim, 1825;
- Putešestvije po Srbiji, Budim, 1828;
- Slavenosrpskoga spisatelja sredstvo obogatiti se, Budim, 1829;
- Novoizobrjetenoje i blagoustrojenoje pribavlenije k učilištu dobrodjeteli, soderžaščeje desjat prijatnih povestej s nravučitelnimi ih poučenijami i primečanijami vo upotreblenije, uveselenije i polzu slavoserbskija junosti, izdano Joakimom Vujičem slavenoserbskim pisateljem, v Budinje Gradje, 1830.
- Joakima Vujića, slaveno-srpskog spisatelja Životoopisanije, u Karaštatu, 1833;
- Otjatije Beograda od Turaka, Novi Sad, 1843;
- Putešestvije po Ungariji, Valahiji, i t d. Beograd, 1845;
- Irina i Filandr, s talijanskog, Beograd, 1847.
Ne mogu tvrditi da su ovde baš sve knjige Vujićeve, jer je on vrlo mnogo i pisao i prevodio, ali sam nastajavao da ništa ne ostane!