Vulićević Vujica rodio se u selu Azanji, u nahiji smederevskoj, godine 1773.
Vujica je postao vojvoda posle smrti brata svoga Đuše Vulićevića.
Po što je Đuša Vulićević poginuo u Smederevu i, tim slučajem, smederevska nahija ostala bez vojvode, Karađorđe dođe u selo Azanju, gde su ga sačekali kmetovi, i bimbaše smederevske nahije. On im, tada, rekne: da izberu koga od porodice pokojnog Đuše za vojvodu.
Rekavši to, Vožd ode u Kolare na konak.
Drugi dan, u Kolare dođe sva smederevska nahija, i dovede Vujicu, rođena brata Đušina, koji, ma da je već u godinama, ne bejaše ni malo viđen za vojvodu: beše nešto crn, mršav, negledav.
— Koekude, reče Karađorđe: — zar toga hoćete za vojvodu?
— Njega hoćemo, Gospodaru! odgovoriše Smederevci.
— Ali, ljudi, ne će moći on ništa učiniti: ovo je nahija, pa je ovo vojska?
— Boljega nema, Gospodaru!
— E pa iziđite, te se opet dogovorite, pa mi posle dođite!
Oni iziđoše u jednu livadu; malo se razgovaraše, pa eto ih opet Karađorđu.
— E, koekude, šta učiniste?
— Mi hoćemo njega, Gospodaru!
— Pa lepo; kad ga hoćete vi, hoću ga i ja!
Eto tako je Vujica postao smederevski vojvoda.
Posle toga, sve do godine 1813, Vujica je svakad ono jedan između najboljih srpskih vojvoda, i između najpametnijih i najpravednijih upravnika.
On je Smederevce vodio na Timok, na Drinu, na Deligrad, i gde je god bila najveća nevolja, pa je svuda hvaljen kao hrabar borac, i kao darovit vojvoda.
Nesreća koja je 1813 grunula na Srbiju, Vujicu je zatekla na Deligradu, i čak se priča da se je on onamo držao čitavih pet nedelja, i posle zauzeća Beograda!
Iza toga, prešao je i on preko Dunava, bio je u Besarabiji kod Karađorđa, pa se odmah vratio u Srbiju.
Godine 1815, u novom ustanku, Vujica je bio jedan između prvih pokretača, i revno je pomagao sve namere Knezu Milošu.
Marašli-Ali-Paša, došavši s vojskom u Ćupriju, poruči Srbima, koji su imali šanac na Belici, da polože oružje, i da ga predadu Turcima!
Tada je, među srpskim vođima na Belici, bio i Vujica, koji, čuvši šta zahteva vezir, izvadi iza pojasa svoje pištolje i, pružajući ih Marašlinu poslaniku, rekne:
— Eto mojih pištolja! Sutra ću ja doći čestitom veziru, pa neka me ubije tim istim mojim pištoljima, ali narod oružja ne da!
Na to je, posle, Marašlija rekao:
— More budite vi Sultanu pokorni pa, ako hoćete, nosite i topove za pojasom!
U Manastiru Jošanici, 12 avgusta 1815, Vujica je sastavio „Ištancije“ koje su poslane u Carigrad, i u kojima se pobrajaju zla i nasilja što su činili Turci od 1813—1815.
Ovaj je dokumenat veoma zanimljiv i poučan za osvetljenje ondašnjega stanja u Srbiji1.
Docnije, 27 septembra 1815, Vujica je, zajedno s Knezom Milošem, potpisao pismo za Carigrad Arhimandritu Melentiju Nikšiću, gde mole Patrijarha da Melentija zavladiči na udovu šabačku jeparhiju.
U proleće, godine 1816, Vujica je, s Jovanom Obrenovićem, bratom Miloševim, slan u Carigrad da traže od Porte Srbiji ona prava koja su pomenuta u Bukureškom ugovoru od 1812 godine.
Povrativši se iz Carigrada, Vujica je upravljao smederevskom nahijom, i zvao se knez nahijski.
Godine 1817, noću, između 12 i 13 jula, u lugu sela Radovanja, Vujica je izvršio jedno grozno delo koje Srbin, ma kojoj stranci pripadao, ne može pomenuti a da ne zažali na tešku sudbinu, i koje je već dosad dalo krvavih strana srpskoj istoriji — Vujica je, na spavanju, ubio Karađorđa!
Docnije, na mestu2 toga ubistva, načinio je crkvu, i nazvao je Pokajnica.
Telo Karađorđevo preneseno je, posle nekog vremena, u Topolu, i sahranjeno u crkvi koju je sam za života načinio.
O Mitrovu dne, 1820 godine, Knez Miloš je poslao u Carigrad petu, najveću brojem, deputaciju koja je tražila da se Srbiji prošire prava, prema ugovoru Bukureškom od 1812 godine. U toj deputaciji bio je Vujica Vulićević, knez nahije smederevske.
Tek što je ta deputacija, prispevši u Carigrad, otpočela svoj posao, bukne grčki ustanak 1821, te Porta ne samo ostavi na stranu razgovor o zahtevima Srbije, nego još srpske deputate stavi pod pritvor, božem, da ih skloni od razjarene muslomanske svetine!
U ovom pritvoru srpski poslanici ostali su nekoliko godina, Arhimandrit Samuilo je u tom pritvoru i umro, Dimitrije Đorđević se je teško razboleo, a Vujica Vulićević, kao već star čovek, naučio je čitati i pisati!
Dok se je Vujica bavio u Carigradu, u toj deputaciji, nahijom smederevskom upravljao je, mesto njega, sin njegov Petar Vulićević.
Protiv uprave ovoga Petra Vulićevića digla se, 1825 godine, ona čuvena Đakova Buna, koja je stala mnogo žrtava, ali koja je i red, u smederevskoj nahiji bivši, sav izmenila dokle se je knez Vujica vratio kući.
Poslednje godine svoga života Vujica je proveo u svom selu, u mestu Grcu3, bez ikakve vlasti, ostavljen od svega svoga roda, u velikoj oskudici. U selu njegovu se priča da mu je Knez Miloš iskao natrag nekako pismo, koje mu je nekad šire pisao, a Vujica ga nije hteo dati, te da je omraza među njima s toga nastala. Koliko je u tom istine, još se ne može da odredi. Vreme će, zar, i to osvetliti.
Vujica je u Grcu umro 11 marta 1828 (priča se u okolini da ga je otrovao njegov pobratim, Gitarić iz Selevca), a ukopan je kraj crkve u selu Kusatku. Na oltarnom zidu te crkve ima ovaj zapis:
„Zde počivajet rab božji Vujica Vulićević iz Azanje, nahije smederevske, bivši vojvoda, i potom knez, i deputirac naroda srpskog pri Porti Otomanskoj; vjerno posluživši svojemu otečestvu, požive 55 ljeta“.